Content uploaded by Marko Radović
Author content
All content in this area was uploaded by Marko Radović on Jul 12, 2024
Content may be subject to copyright.
Доц. др Марко РАДОВИЋ
Судија Привредног суда у Београду,
Доцент на Правном факултету Универзитета ,,Унион“ у Београду
РАДНО AНГАЖОВАЊЕ ЛИЦА У СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ
Резиме
Према позитивном становишту стечајног законодавства, отварање
стечајног поступка не узрокује престанак радног односа по сили закона. Наступање
правних последица отварања стечајног поступка представља само разлог за отказ
уговора о раду запосленима код стечајног дужника. То значи да и по отварању
стечајног поступка, уколико то потребе конкретног случаја оправдавају, радни
однос одређеном броју лица може бити настављен. У том случају, поставља се
питање да ли услед последица стечајног поступка, уговор о раду, по природи ствари,
трпи одређене модификације.
Стечајни управник, такође, може указати и на потребу ангажовања других
лица. Разлоге ангажовања и висину опредељене накнаде мора оправдати стечајном
судији, који даје сагласност одређених лица и одобрава исплату накнаде. С друге
стране, за одређени круг лица, због природе њиховог посла, није потребна сагласност
стечајног судије.
Сходно изнетом, у раду се расправља о питањима контроле законитости
отказа уговора о раду одређеном броју лица, као и провере постојања потребе за
ангажовањем нових лица у стечајном поступку и одмеравања висине накнаде за
њихов рад.
Кључне речи: стечај, отказ уговора о рад, ангажовање лица, накнада
Увод
Знатан је број квалитетних радова у којима су, са теоријског и практичног
становишта, разматрана питања о правним последицама отварања стечајног поступка
на статус запослених лица код стечајног дужника, почев од анализе позитивног
приступа,1 до историјског осврта.2 У тим радовима неспоран је закључак да ступањем
1 Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, Београд, 2016, стр. 235-243, Д. Слијепчевић ,,Правни
положај запослених у стечајном поступку, Правни информатор, бр. 6/2010, стр. 3-16, В. Радовић,
Стечајно право, Књига прва, 2018, стр. 647, Љ. Ковачевић, Ваљани разлози за отказ уговора о раду,
Београд, 2016, стр. 126-130.
2 Д. Слијепчевић, С. Спасић, Коментар Закона о стечајном поступку, Београд, 2006, стр. 221-225; Д.
Слијепчевић, ,,Отказ уговора о раду због стечаја“, Правни информатор, бр. 9/2007, стр. 18-23; Д.
Слијепчевић, ,,Права запослених у стечајном поступку“, Радни односи: Зборник радова, 2005, стр.
183.205; Г. Ајншпилер Поповић, ,,Пракса Вишег трговинског суда у решавању стечајних радних
1
на снагу Закона о стечајном поступку,3 а потом и настављањем истоветне традиције
Законом о стечају,4 отварање стечајног поступка не доводи до престанка радног
односа запослених код стечајног дужника по сили закона (ex leдe). Ова чињеница
само представља могући разлог отказа уговора о раду. На тај начин се стечајном
управнику даје овлашћење да почев од наступања последица отварања стечајног
поступка откаже уговоре о раду свим или одређеним запосленим лицима стечајног
дужника. Поменуто становиште базира се на тумачењу да се по правној природи и
правним последицама наступање стечајног разлога не може поистоветити са вишом
силом (vis maior).5
Једно од основних питања које се овде намеће је да ли је сама чињеница
отварања стечајног поступка довољна за отказ уговора о раду или је нужно да отказ
буде оправдан престанком потребе за радом одређеног запосленог лица?
Поред наведеног, у стечајном поступку се може јавити потреба за
ангажовањем нових лица. Њихово ангажовање у одређеним стечајним поступцима
може бити усмерено на обављање делатности стечајног дужника, уколико се за тим
јави оправдана потреба. С друге стране, стечајни управник може ангажовати лица за
потребе вођења стечајног поступка. У сваком случају, да би лице могло бити
ангажовано у стечају, нужна је сагласност стечајног судије. Због тога се често у
пракси код стечајног судије јављају спорна питања процене постојања потребе за
ангажовањем лица у стечају, како у самој почетној фази његовог ангажовања, тако и
у разним фазама стечајног поступка. С друге стране, јављају се дилеме око процене
висине његове нужне и стварно потребне накнаде за његов рад.
На крају, постоје и лица за чије ангажовање сагласност стечајног судије није
ни нужна, јер потреба за њиховим ангажовањем проистиче из других прописа. Ипак,
законитост њиховог поступања не може остати без контроле стечајног судије, а која
се спроводи кроз одобрење само нужних и стварно насталих трошкова њиховог
извршеног рада.
Управо наведеним питањима и проблемима, аутор у раду посвећује нарочиту
пажњу.
Последице отварања стечајног поступка по уговор о раду
Отварањем стечајног поступка, стечајни управник стиче овлашћење да свим или
одређеном броју запослених лица откаже уговор о раду. Међутим, да поменуто
овлашћење стечајног управника не би прерасло у његову самовољу, нужно је
приклонити се решењу које упућује да отказ уговора о раду и у овој ситуацији мора
бити оправдан. Тако ће ,,отказ бити законит само ако, због отварања стечајног
поступка, рад запосленог више није потребан“6. ,,Потреба за радом“ као критеријум
спорова“, Заштита права из радног односа: зборник радова, 2010, стр. 101-125. А. Вишекруна,
Правни положај запослених у стечајном поступку, Мастер рад, Правни факултет Универзитета у
Београду, 2012, стр. 150-168, Ф. Горшић, Коментар Стечајног закона, 1934, стр. 112-124;
3 Закон о стечајном поступку (Сл. гласник РС, бр. 84/04 и 85/05).
4 Закон о стечају (Сл. гласник РС, бр. 104/09, 99/11, 71/12- одлука УС, 83/14, 113/17, 44/18 и 95/18).
5 Слично: Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, стр. 235.
6 Љ. Ковачевић, стр. 129.
2
за отпуштање, односно задржавање запослених, мора бити утемељен на објективној
процени потреба стечајног дужника.7 Супротан приступ представљао би путоказ ка
могућој злоупотреби права.
Из наведеног следи да стечајном управнику није довољно да се, приликом
доношења решења о отказу уговора о раду, у образложењу позове само на чињеницу
да је отворен стечајни поступак. Нужно је да своју одлуку о отказу уговора о раду
додатно оправда.8 Но, којим ће се критеријумима руководити стечајни управник
приликом одлучивања о отказу уговора о раду, односно задржавању појединих
запослених, присутна је правна празнина. Закон о раду није предвидео да се
критеријуми селекције запослених за чијим је радом престала потреба сходно
примењују и на задржавање запослених у радном односу, у случају покретања
стечајног поступка.9 Иако критеријуми за оправдање ове његове одлуке нису
прецизирани стечајним законом, они се могу извести из неких других законских
правила, попут циља стечаја, основних стечајних начела (критеријуми везани за
особености стечајног дужника, као објективни) и критеријума за отпуштање
појединих запослених и ангажовање нових лица (критеријуми који се односе на
запослене, као субјективни).10 Основаност ових критеријума се мора ценити засебно
у сваком конкретном случају. Тако ће, поводом критеријума који упућују на
особености стечајног дужника, очигледно бити различит приступ у стечајном
поступку где је наставак обављања делатности оправдан, понекад и нужан, у односу
на ситуацију у којој даље пословање није могуће. Исто тако, различит ће однос према
статусу запослених бити у стечају где је реорганизација економски оправдана, у
односу на стечај који очигледно води банкротству стечајног дужника. Коме ће од
запослених радника код стечајног дужника бити отказан уговор о раду свакако
опредељују и природа посла који они обављају и обим и структура пословних
активности стечајног дужника које ће се наставити након покретања стечајног
поступка.11 С друге стране, када су у питању критеријуми који се односе на запослена
лица, од стечајног управника се очекује да од постојећих запослених објективно
одмери круг лица која су најстручнија и најодговорнија, чиме њихово задржавање у
радном односу иде у прилог остварења повољнијег намирења поверилаца стечајног
дужника. Истим принципом ће се водити и приликом ангажовања нових лица. Отуда
је економска целисходност и објективност у погледу процене компетентности,
стручности и ефикасности запослених који се задржавају на раду, односно
запошљавају у стечају, императив у поступању стечајног управника.
Поменутим критеријумима, везаним за особености стечајног поступка и оним
које се односе на запослене, стечајни управник се кумулативно мора водити
приликом доношења решења о отказу уговора о раду заспосленом у стечају. Уколико
то не би био случај, већ самовољно, без икаквог објективног утемељења, свим или
одређеном броју запослених, стечајни управник откаже уговор о раду, намеће се
7 Д. Слијепчевић, ,,Стечај као отказни разлог“, Правни живот, бр. 7-8/2007, стр. 47-48.
8 В. Радовић, стр. 648.
9 Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, стр. 235.
10 В. Радовић, стр. 648.
11 Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, стр. 235.
3
питање доступности права запосленог на судску заштиту због незаконитог престанка
радног односа.
Изнета спорност нарочито добија на значају због чињенице да поједине
одредбе Закона о раду,12 не одговарају природи стечајног поступка. Као такве оне
нису применљиве на отказ уговора о раду запосленом, након отварања стечаја. Овде
се свакако говори о обавезној процедури која претходи престанку радног односа
(члан 180-183 Закона о раду), као и поштовању прописаног поступка приликом
доношења решења о отказу (члан 184-189а Закона о раду).13 Међутим, доступност
права на судску заштиту запосленог, коме је одлуком стечајног управника престао
радни однос, никако се не може довести у питање. Ово се право њему гарантује
уставним јемствима права на рад. Право на правну заштиту за случај престанка
радног јемчи се одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.14 Шта више,
установљено јемство том уставном одредбом подразумева и забрану одрицања од тог
права. Такође, право на правно средство против одлуке којом се одлучује о праву
свакога, обавези или на закону заснованом интересу, гарантује се одредбом члана 36.
став 2. Устава Републике Србије.
Наведене уставне гаранције обезбеђују судску заштиту запослених којима је
престао радни однос код стечајног дужника, без обзира што им стечајним законом
такво право није конституисано.15 Ова заштита омогућена је одредбом члана 195.
Закона о раду. Том одредбом се допушта вођење судског спора против сваког
решења којим је повређено право запосленог. Запослени може покренути судски
спор и у одсуству решења, ако је непосредно сазнао за учињену му повреду права.
Судски поступак се иницира подношењем тужбе надлежном суду. Стварно надлежан
за решавање ових спорова о повреди права запосленог је привредни суд, из разлога
што се, по природи ствари, поменута тужба подноси након отварања стечајног
поступка.16 Рок за њено подношење јесте 60 дана од достављања решења о отказу
уговора о раду, односно сазнања за повреду права.
У случају успеха у спору запослени стиче сва права прописана одредбом
члана 191. Закона о раду.17 Приоритетно се под тим подразумева право запосленог да
се врати на рад код стечајног дужника, уколико је такав захтев опредељен. Запослени
има право и на накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која би
му припала код стечајног дужника. Овде се свакако узима у обзир накнада у висини
зараде коју је одобрио стечајни судија за исту или сличну позицију. Досуђена штета
запосленом представља обавезу стечајне масе, јер је настала након отварања
стечајног поступка као последица незаконито датог отказа уговора о раду од стране
12 Закон о раду (Сл. гласник РС, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017- одлука УС,
113/2017 и 95/2018- УС).
13 Више о томе: Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, стр. 236-238.
14 Устав Републике Србије (Сл. гласник РС, бр. 98/2006).
15 Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, стр. 239.
16 Законом о уређењу судова (Сл. гласник РС, бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 - др. закон,
78/2011- др. закон, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 - др. закон, 13/2016, 108/2016, 113/2017,
65/2018 - одлука УС, 87/2018 и 88/2018 - одлука УС), у члану 25. став 1. тачка 4, прописано је да
привредни суд суди у споровима поводом стечаја осим спорова за утврђење постојања заснивања и
престанка радног односа који су покренути пре отварања стечаја.
17 Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, стр. 239.
4
стечајног управника. Ако у току поступка у коме је опредељен захтев за враћање на
рад као последица незаконитог отказа, суд утврди да је запосленом престао радни
однос без правног основа, али у току поступка стечајни дужник докаже да постоје
околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих
околности и интереса обе стране у спору, није могућ, суд ће одбити захтев
запосленог да се врати на рад и досудиће му накнаду штете у двоструком износу.18
Накнада штете која се услед незаконитог отказа запосленом досуђује,
измирује се одмах по намирењу трошкова стечајног поступка, као обавеза стечајне
масе. Тиме је Законом о стечају установљено приоритетно намирење тог
потраживања према стечајном дужнику уместо његовог остварења према стечајном
управнику, као одговорном лицу за учињену штету у вршењу његове функције (какав
је био третман тог потраживања у раније важећем Закону о стечајном поступку).19
Међутим, такво намирење не искључује одговорност стечајног управника. Напротив,
он је и даље одговоран својом личном имовином за све штете које причини било ком
учеснику у поступку намерно или грубом непажњом. Разлика је само што други
учесници то право могу директно остварити према стечајном управнику, док се
запослени, по изричитом слову закона, директно намирују из стечајне масе, а
супсидијарно из имовине стечајног управника.20 Описана последица се свакако може
прихватити као репресивна мера према стечајном управнику у случају незаконитог
отказивања уговора о раду. Ипак, ова мера често може бити и недовољна како би све
последице давања незаконитог отказа биле анулиране. Због тога је нужно применити
и одређене превентивне мере, путем којих би поступање стечајног управника било
контролисано како не би произвело незаконите последице приликом давања отказа
уговора о раду незапосленима. Наиме, како стечајни управник у најчешћем броју
случајева посеже за давањем отказа одмах по отварању стечајног поступка, то је
стечајни судија у обавези да у што краћем року оцени законитост поступања
стечајног управника поводом наведеног. Он o томе мора водити рачуна почев од
момента отварања стечајног поступка, а најкасније до одржавања првог поверилачког
рочишта. Овај моменат је погодан и због чињенице што је у Извештају о економско-
финансијском положају стечајног дужника, стечајни управник обавезан да достави
податке о броју запослених и њиховој квалификационој структури. Ова обавеза
проистиче из одредбе Националног стандарда број 3, одељак 2, став 3, тачка 1
подтачка 3.21 Тако поред броја и структуре запослених, стечајном судији се пружа
могућност да на првом поверилачком рочишту испита и законитост поступања
стечајног управника поводом отказивања уговора о раду запосленима, о чему се могу
упознати и повериоци стечајног дужника.
С друге стране, оним лицима које стечајни управник жели задржати ради
обављања послова из делатности стечајног дужника, уговор о раду мора
модификовати, имајући у виду наступеле последице отварања стечајног поступка.
Ово се превасходно мисли на период трајања радног односа. То није више радни
однос на неодређено време, већ је његово трајање зависно од потреба стечајног
18 Закон о раду, чл. 191 ст. 6.
19 Д. Слијепчевић, Коментар Закона о стечају, стр. 239.
20 Ibidem.
21 Правилник о националним стандардима за управљање стечајном масом (Сл. гласник РС, бр. 62/2018).
5
дужника, односно вођења стечајног поступка. Тако се, у случају банкротства, радни
однос обично ограничава до момента продаје имовине стечајног дужника, односно
продаје стечајног дужника као правног лица. У сваком случају, радни однос најдуже
може трајати до закључења стечајног поступка. Такође, предмет модификације чине
и зараде, као и друга примања. Сама чињеница да се према дужнику спроводи
стечајни поступак указује на реалну потребу да и сам радник мора прихватити
умањење зараде, које мора бити засновано на реалним и објективним критеријумима,
имајући у виду да дужник нема довољно средстава да послује као у периоду пре
отварања стечајног поступка. Питање висине накнаде контролише и стечајни судија,
који даје сагласност за ангажовање лица и висину зараде која се исплаћује. Он то
чини на месечном нивоу, сагледавајући, с једне стране, опредељене месечне
трошкове стечајног дужника, а, с друге стране, учинак запосленог и реалне потребе
стечајног дужника за његовим ангажовањем.
Ангажовање нових лица у стечајном поступку
Поред лица која су код стечајног дужника била запослена пре отварања
стечајног поступка и која су по његовом отварању остала запослена код стечајног
дужника, стечајни управник може радно ангажовати и нова лица у стечајном
поступку. Она могу бити ангажовања ради вођења стечајног поступка, као и ради
окончања започетих послова стечајног дужника (нпр. двострано теретних послова
чије испуњење је управник преузео).22 Ангажовање је могуће како по основу уговора
о раду, тако и по основу уговора ван радног односа (уговор о делу, привременим и
повременим пословима и сл.). Дакле, овде се ради о две категорије лица. Једна
категорија лица се односи на она која се ангажују за потребе вођења стечајног
поступка и заштите стечајне масе (ради вођења стечајног поступка), док су друга
лица она која се ангажују за потребе стечајног дужника (ради окончања започетих а
недовршених послова стечајног дужника).
У прву категорију, лица чије је ангажовање нужно за потребе вођења
стечајног поступка, превасходно убрајамо адвокате и књиговође. Наиме, за потребе
настављања започетих спорова или вођења нових, стечајни управник нужно мора
ангажовати адвоката. Притом, како је право на пружање правне помоћи од стране
адвоката гарантовано Уставом РС, за његово ангажовање није потребна сагланости
стечајног судије. Улога стечајног судије у овом случају је искључиво у контроли рада
адвоката и трошкова његовог ангажовања. Тако, имајући у виду да ангажовање
адвоката по својој природи представља уговорни однос по основу налога (уговор о
налогу), стечајном судији се доставља извештај о раду адвоката, на основу којег он
процењује који су налози адвокату и његове радње биле нужне и реално потребне за
вођење стечајног поступка, као и да ли је по датим налозима адвокат и поступао.
Зависно од ове контроле, стечајни судија одлучује да ли ће стечајном управнику
одобрити исплату накнаде за ангажованог адвоката. То значи да је контрола рада
22 Из решења Привредног апелационог суда Пвж 374/22 од 15.12.2022. године.
6
адвоката од стечајног судије, у овом случају, посредна, јер се врши кроз одобрење
трошкова његовог ангажовања.23
Исто се може рећи и за ангажовање књиговође. Рачуноводствени прописи
налажу да рачуноводствене послове може вршити искључиво овлашћени рачуновођа
(књиговођа). Отуда се подразумева да је потреба за ангажовањем овлашћеног
књиговође у стечајном поступку нужна и да за његово ангажовање није нужна
сагласност стечајног судије. Међутим, његов рад стечајни судија конторолише кроз
одобрење исплате накнаде. Тако у оним месецима у којима књиговођа није обављао
икакве послове, стечајни судија је овлашћен да не одобри исплату накнаде за његово
ангажовање, док ће у периоду када је предузима активности из описа своје
делатности, исплату накнаде одобрити.
Оно што је, такође, у погледу ангажовања књиговођа и адвоката нужно
поменути, јесте и да се у пракси најчешће примећују случајеви одмеравања накнаде у
месечним (паушалним) износима. Тако се ова лица ангажују уобичајено у почетној
фази стечајног поступка и у уговорима о њиховом ангажовању се уговара фиксна,
месечна накнада. У овим ситуацијама посебна је обавеза стечајног судије да цени да
ли је ова накнада правилно одмерена, као и да ли у одређеним фазама стечајног
поступка ангажовано лице заслужује почетно уговорену накнаду, имајући у виду
обим његовог посла и реалне потребе стечајног дужника за тим пословима. Тада
стечајни судија има овлашћење да, уколико обим послова ангажованог лица, у
значајној мери буде умањен, да редукује и накнаду за његово ангажовање. Он то
чини приликом одобрења исплате месечних износа накнаде трошкова, које стечајни
управник опредељује и доставља стечајном судији на месечном нивоу.
Постоје и лица која могу бити ангажовања за вођење стечајног поступка, а за
чије ангажовање је нужна сагласност стечајног судије. Исто тако, и за потребе
ангажовања лица друге категорије лица, односно оних која се ангажују ради
окончања започетих а недовршених послова стечајног дужника, такође је потребна
23 Из решења Привредног апелационог суда Пвж 306/23 од 20.09.2023. године: ,,…Према одредби
члана 18. став 1. тачка 4. Закона о стечају, стечајни судија одобрава трошкове стечајног поступка и
обавезе стечајне масе пре његове исплате. Из цитиране одредбе произлази да стечајни судија има
обавезу и право да одобри трошкове стечајног поступка и обавезе стечајне масе пре њихове исплате.
Ангажовање пуномоћника, адвоката, за заступање стечајног дужника не представља ангажовање
стручног лица из члана 27. став 5. Закона о стечају. На основу члана 74. став 1. Закона о стечају, даном
отварања стечајног поступка престају заступничка и управљачка права директора, заступника и
пуномоћника, као и органа управљања и надзорних органа стечајног дужника и та права прелазе на
стечајног управника. Стечајни управник може део својих овлашћења пренети на адвоката
ангажовањем истог за заступање у поступку стечаја. Стечајни судија нема овлашћења да утиче на
избор пуномоћника стечајног дужника, па није ни потребна сагласност стечајног судије за ангажовање
адвоката. Уколико стечајни управник ангажује адвоката, он је у обавези да о томе само обавести
стечајног судију. Међутим, и онда када је дата сагласност за његово ангажовање (а није потребна-
коментар аутора), исплата накнаде ангажованом адвокату врши се уз сагласност стечајног судије, па је
у овој фази поступка стечајни судија у могућности да изврши проверу да ли је накнада адвокату
одређена сразмерно послу за који је ово лице ангажовао у поступку стечаја, као и да ли су трошкови
адвоката стварни и потребни. …Да ли су трошкови за ангажовање адвоката стварни и да ли су
потребни, цени стечајни судија у сваком конкретном случају, а у образложењу побијаног решења је
стечајни судија дао јасне разлоге из којих је одбио захтев за исплату трошкова на име ангажовања
адвоката за означени износ.“
7
сагласност стечајног судије. О сагласности за ангажовање лица, стечајни судија
одлучује у форми решења.
У сваком конкретном случају, зависно од специфичности стечајног поступка,
стечајног дужника, његове имовине, односно стечајне масе, броја поверилаца,
обавеза стечајног дужника и сл., стечајни судија даје сагласност за њихово
ангажовање, уколико је оно стварно потребно и нужно. Приликом одобрења
ангажовања, стечајни судија одобрава и накнаду која ће се тим лицима исплаћивати.
Тако, нпр. уколико стечајни дужник обавља производну делатност, па се евентуално
јави потреба за ангажовањем већег броја лица јер је обим производње повећан, а све
то је корисно било за потребе потенцијалне реорганизације или продају стечајног
дужника као правног лица, онда је ангажовање ових лица и реално потребно, па ће у
том случају стечајни судија дати сагласност за његово ангажовање. Накнада зарада и
других примања овим лицима спада у ред обавеза стечајне масе. То значи да се оне
измирују приоритетно, одмах након измирења трошкова стечајног поступка, а пре
намирења поверилаца стечајног дужника са потраживањима насталим пре момента
његовог отварања.
Наведене дужности стечајног судије у пракси могу бити изузетно сложене.
Често се дешава да стечајни управник, ангажовањем одређеног броја лица, настоји да
део средстава ,,извуче” из стечајне масе и на тај начин се окористи. То се чини
ангажовањем лица чији рад није нужан у стечајном поступку, а, с друге стране,
накнаде које се њима исплаћују, они суштински ,,деле” са стечајним управником.
Такве радње су незаконите и стечајни судија их не сме допустити. Он је дужан да ову
могућност спречи, пажљивим и преданим вођењем читавог стечајног поступка, што
значи да је његова обавеза да се добро упозна са потребама стечајног дужника, након
тога да рестриктивно одлучује о давању сагласности за ангажовање лица у стечајном
поступку, а, потом, и да пажљиво одмерава накнаду ангажованом лицу. Такође,
стечајни судија мора имати у виду да накнаду може умањити, зависно од накнадног
умањења обима посла ангажованог лица, или чак његово ангажовање ускратити у
случају да је потреба за његовим ангажовањем објективно престала. Поред свега
наведеног, стечајни судија мора бити посебно обазрив приликом саглашавања са
ангажовањем лица и због чињенице да се у пракси дешава да стечајни управник
захтева ангажовање лица које би суштински обављало послове из оквира законом
предвиђених послова и дужности стечајног управника. Практично, то лице би било
сарадник стечајном управнику а накнаду за обављене послове би примало из стечајне
масе. Таква врста ангажовања не би била дозвољена, јер стечајни управник за
успешност свог рада остварује награду у стечајном поступку. Тако, уколико жели да
сопствено ангажовање умањи у току поступка ангажовањем лица које би му помогло
при обављању сопствених, редовних активности, он то може учинити искључиво без
оптерећења стечајне масе. Другим речима, накнаду том лицу мора плаћати
искључиво из сопствених средстава, а не на терет стечајне масе. С друге стране,
може се десити и супротна ситуација. Примера ради, у ситуацији када стечајни
дужник нема имовину или је она незнатна, а број поверилаца је висок (на стотине или
хиљаде), тада би потпуно оправдано било ангажовање лица које би обављало
административне послове и послове сарадника стечајном управнику, јер он
самостално не би могао те послове благовремено обавити. Зато, одлука о давању
8
сагласности за ангажовање сарадника стечајном управнику мора бити пажљиво
одмерена и зависиће од конкретног случаја, при чему ће стечајни судија имати у виду
све околности, а нарочито сложеност стечајног поступка, број поверилаца, обавезе
стечајног дужника, имовину којом располаже, а све то уз узимање у обзир принципа
економичности поступка.24 Исто тако, управо вођен наведеним критеријумима,
стечајни судија, једном дату сагласност, може накнадно, у каснијој фази поступка, и
ускратити, уколико процени да ангажовање одређеног лица више није потребно у
конкретном стечајном поступку.25
Закључак
Према важећим стечајноправним прописима, отварањем стечајног поступка
радни однос запослених не престаје по сили закона. Та чињеница представља само
разлог отказ уговора о раду, а који, такође, мора бити оправдан објективним
критеријумима у сваком конкретном случају.
С друге стране, стечајни управник може задржати одређени број лица у
радном односу или по основу других облика радног ангажовања и након отварања
стечајног поступка. Свакако, ти радноправни односи морају бити усклађени са
специфичностима стечајног поступка.
Такође, у стечајном поступку могу бити радно ангажована и нова лица. У
питању су лица потребна за окончање започетих а недовршених послова стечајног
дужника, као и за вођење стечајног поступка. За ангажовање одређених лица, према
којима стечајни управник врши само пренос својих овлашћења, због природе
послова, попут адвоката и књиговође, није потребна сагласност стечајног судије. С
друге стране, за ангажовање других лица нужно је да се стечајни судија решењем
сагласи. Међутим, у сваком случају, независно да ли је за ангажовање потребна
сагласност стечајног судије или не, у оба случаја стечајни судија врши контролу рада
свих ангажованих лица и кроз одобравање трошкова опредељених за њихово
ангажовање. На тај начин, стечајни судија, зависно од резултата рада ангажованог
лица, у сваком конкретном случају, може одобрити умањену накнаду за рад
одређеног лица или чак да не одобри осплату накнаде. Исто тако, једном дату
24 Из решења Привредног апелационог суда Пвж 129/23 од 31.05.2023. године: ,,…Тачни су жалбени
наводи стечајног управника да се у поступку стечаја могу ангажовати лица ради окончања започетих
послова стечајног дужника и ради вођења стечајног поступка, али се у сваком конкретном случају
цени потреба за ангажовањем трећих лица, а имајући у виду сложеност конкретног стечајног
поступка, број поверилаца, обавезе стечајног дужника, као и имовину којом располаже, уз поштовање
принципа економичности. У конкретном случају, у овој фази поступка, стечајни управник није
доказао да постоји потреба за ангажовањем конкретнбог лица…“.
25 Из решења Привредног апелационог суда Пвж 376/22 од 08.12.2022. године: ,,…По мишљењу
Привредног апелационог суда, правилна је одлука првостепеног суда којом је ускраћена сагласност
стечајног судије за ангажовање наведених лица у даљем току стечајног поступка на терет стечајне
масе, јер је на закону заснована. Наиме, из формулације одредбе члана 77. став 3. Закона о стечају,
произлази да је управо стечајни судија орган стечајног поступка који је овлашћен да, у сваком
конкретном случају, цени оправданост ангажовања потребног броја лица ради окончања започетих
послова и ради вођења стечајног поступка, које је могуће само уз његову претходну сагласност, па је
самим тим овлашћен да цени и престанак потребе за његовим ангажовањем на терет стечајне масе.“
9
сагласност за ангажовано лице може накнадно и ускратити, уколико према
објективним критеријумима процени да његово ангажовање не одговара потребама
вођења конкретног стечајног поступка.
Marko RADOVIĆ, PhD
Judge at Commercial Court in Belgrade, Republic of Serbia,
Assistang Professor at Faculty of Law ,,Union“ University in Belgrade
EMPLOYMENT OF PERSONS IN BANKRUPTCY
Summary
According to the positive bankruptcy legislation, the opening of bankruptcy
proceedings does not lead the termination of the employment relationship by force of law
(Lat. Ex leдe). The occurrence of legal consequences of the opening of bankruptcy
proceedings is the only reason for the cancellation of the employment contract of the
employees in bankruptcy. This means that even after the opening of bankruptcy
proceedings, if the needs of the specific case justify it, the employment relationship of a
certain number of persons can be continued. In that case, the question arises as to whether
the employment contract, by the nature of the matter, undergoes certain modifications as a
result of bankruptcy proceedings.
The bankruptcy administrator may also indicate the need to employ other persons.
The reasons for employment and the amount of compensation must be justified by a
bankruptcy judge, who approves the employment and payment. On the other hand, for a
certain group of persons, due to the nature of their work, the approval of the bankruptcy
court is not required.
From time to time, the paper discusses issues of controlling the legality of
termination of employment contracts for a certain number of persons, as well as checking
the existence of the need to employ new persons in bankruptcy proceedings and
determining the amount of the order.
Key words: bankruptcy, termination of employment contract, employment in bankrutcy.
10