POLOŽAJ SUBORDINIRANIH STEČAJNIH POVERILACA U POSTUPKU REORGANIZACIJE

Abstract

U radu se polemiše o specifičnom položaju poverilaca po osnovu datih zajmova društvu čiji su vlasnici ili povezanom licu.

Full text

POLOŽAJ SUBORDINIRANIH STEČAJNIH POVERILACA U
POSTUPKU REORGANIZACIJE
Apstrakt
Rad je posvećen ukazivanju na zakonsku nekonzistentnost u pogledu položaja
subordiniranih stečajnih poverilaca u postupku reorganizacije naspram ostalih
neprivilegovanih (običnih) stečajnih poverioca.
U tom cilju, prvenstveno je pojašnjen pojam subordiniranih stečajnih poverilaca.
Nakon toga, analizira se njihov položaj u postupku bankrotstva i reorganizacije, sa naročitim
osvrtom na osobenosti u odnosu na položaj ostalih neprivilegovanih (običnih) stečajnih
poverilaca.
Ključne reči: subordinirani stečajni poverioci, zajam, stečaj, reorganizacija.
UVOD
U situaciji kada se privredno društvo nađe u finansijskim teškoćama često su njegovi
vlasnici u dilemi da li da davanjem zajma, bilo neposredno ili preko povezanog lica, te
teškoće prevaziđu i obezbede nastavak poslovanja, ili da pokrenu postupak stečaja, odnosno
likvidacije (ukoliko nije ispunjen zakonom propisani stečajni razlog). Često takvom
pozajmljivanju prethodi ugovaranje njegovog prioritetnog vraćanja obezbeđenjem na imovini
privrednog društva.
Interes vlasnika da neposredno ili putem povezanog lica vrši pozajmice društvu u
finansijkim poteškoćama je dvostruki. Prvi se ogleda u tome da ako se putem pozajmica
društvo uspešno finansijski oporavi i time prevaziđe nastale teškoće, glavnu korist od toga će
prvenstveno ubirati vlasnici društva. Oni su prvi koji će uživati u plodovima uspeha
privrednog društva, a uz to, društvo će im dati zajam uredno vratiti. Drugi interes je da, čak i
ako se datim zajmom ne obezbedi finansijski oporavak, njime se omogućuje odugovlačenje
stečaja, iako je poslovanje društva realno neodrživo. Tako vlasnici mogu uticati na prava
drugih poverilaca društva da se, veštačkim prikrivanjem insolventnosti, naplate kroz stečajni
postupak. Na taj način se stvara mogućnost brojnih zloupotreba u okviru poslovanja društva,
1

a, s druge strane, potencijalno finansijski ugrožavaju drugi privredni subjekti koji sa tim
društvom otpočnu poslovanje. Epilog je da će naplata njihovog potraživanja u najmanju ruku
biti otežana, a često i u potpunosti onemogućena. Sve to nije prihvatljivo sa aspekta
finansijske stabilnosti, u ekonomskom smislu gledano, ali i pravne sigurnosti, posmatrano sa
pravnog stanovišta.
Shodno iznetom, pravni tretman zajmova primljenih od vlasnika privrednog društva ili
sa društvom povezanih lica, različit je u odnosu na potraživanja ostalih neobezbeđenih
poverilaca. Kako bi se sprečile sve potencijalne zloupotrebe kroz društveno nepoželjne
pokušaje spasavanja dužnika od strane vlasnika, pravnim okvirom mora biti uspostavljena
izvesna granica između dve krajnosti, da se ova lica ,,spreče da investiraju u projekte
negativne vrednosti, pri čemu ne treba da se obeshrabre u pokušaju restrukturiranja dužnika sa
održivim poslovanjem“.1
Zbog toga su, u savremenim uporednopravnim sistema, poput SAD, Nemačke,
Austrije, Španije, Italije, davaoci vlasničkih zajmova društvu i zajmova datih od povezanih
lica u podređenoj ulozi u postupku namirenja kroz stečajni postupak u odnosu na druge
poverioce. Prema njima se suštinski sprovodi sankcija što, umesto da kao savesni privrednici
uvećaju kapital društva, oni to ne čine, već mu daju pozajmicu u nadi da će im ista biti
vraćena, često i sa kamatom. Za ovaj način regulisanja vlasničkih zajmova opredelila se i
Republika Srbija.
POJAM SUBORDINIRANIH STEČAJNIH POVERILACA
I NJIHOV POLOŽAJ U PRAVU SRBIJE
Generalno posmatrano, pristup putem kojeg se u uporednom pravu reguliše status
vlasničkih zajmova je dvojak. Prvi pristup je subordinacija, dok je drugi rekvalifikacija
(rekarakterizacija).2 Putem sistema subordinacije,3 pozajmice vlasnika se u postupku stečaja
subordiniraju, odnosno imaju niži prioritet u namirenju u odnosu na druge stečajne
poverioce.4 Drugi pristup, tzv. rekvalifikacije, podrazumeva da vlasnički zajmovi suštinski
1 Branko Radulović, ,,Subordinacija zajmova vlasnika u stečajnom postupku- ekonomska logika, uporedna
rešenja i primena u Republici Srbiji“, Usklađivanje poslovnog prava Srbije sa pravom Evropske Unije, Beograd,
2014, str. 29.
2 Ibidem, str. 28.
3 Reč ,,subordinacija“ u srpskom jeziku ima sledeće značenje: niži položaj, inferiornost, nižeklasnost,
podređenost i sl.
4 Dee L. Calligar, ,,Subordination Agreements“, Yale Law Journal, 1961, str. 378.
2

imaju tretman kapitala. Tako bi se vlasnici, kao davaoci zajma, mogli namiriti tek iz ostatka
stečajne mase, po namirenju svih potraživanja poverilaca stečajnog dužnika. Sistem
subordinacije je dominantije zastupljen, do te mere da se za sistem rekvalifikacije danas može
reći da se primenjuje izuzetno, i to ne kao isključivi model.5 U tom smislu pojam
subordiniranih stečajnih poverilaca sve više dobija na značaju.
S uporednopravnog gledišta posmatrano, sistem subordinacije se različito reguliše.
Tako ona može biti zasnovana na subjektivnim kriterijumima, poput sistema tzv. pravične
subordinacije u SAD (engl. equitable subordination), kod koje se podrazumeva ovlašćenje
suda da ukoliko nakon sprovedene analize utvrdi da postoji opravdani razlog da se
potraživanje određenog poverioca subordinira, odnosno svrsta u niži rang namirenja u odnosu
na druge poverioce, odlukom suda to i učini. Drugi sistem, čiji je pravi predstavnik nemački
model subordinacije, zasnovan je na objektivno formiranim kriterijumima. Subodrinacija
potraživanja, prema ovom sistemu, ne zavisi od subjektivne sudijeske procene, već su uslovi
za njenu primenu zakonski regulisani (objektivizirani).6
Takođe, potrebno je razlikovati i subordinaciju koja nastupa po sili zakona, tzv.
zakonsku subordinaciju, u odnosu na ugovornu subordinaciju, zasnovanu na zaključenom
ugovoru. U tom kontekstu treba pomenuti i da se u uporednom pravu razlikuje priroda
potraživanja, krug lica koji se obuhvataju sistemom subordinacije, kao i vremenski period
nastanka potraživanja značajan za primenu ovog sistema.
Uzimajući u obzir sve navedene specifičnosti, u vidu opšte definicije moglo bi se reći
da su subordinirani stečajni poverioci svi oni poverioci koji se, u skladu sa kriterijumima
predviđenim zakonom ili ugovorenoj volji, isplaćuju nakon ostalih neprivilegovanih (običnih)
stečajnih poverilaca.
Pravni okvir Srbije opredelio se za sistem subordinacije, uz izvesne specifičnosti, po
uzoru na nemački model. Do stupanja na snagu izmena Zakona o stečaju u 2014. godini,7
pitanje subordinacije bilo je regulisano u okviru Zakona o privrednim društvima - ZOPD
5 U pravu SAD, stečajni sudija ima ovlašćenje da posegne za institutom rekvalifikacije, ukoliko na osnovu
ustanovljenih kriterijuma utvrdi da se suštinski ne radi o zajmu, već o unosu kapitala. Osnov za ovakvo
postupanje nema izričitu zakonsku podlogu. Većina stečajnih sudija osnov pronalazi u odeljku 105 Stečajnog
zakona SAD (U.S. Bankruptcy Code). Ni kriterijumi za njegovu primenu nisu uniformni. Od slučaja do slučaja
se razlikuju. Ipak, može se reći da postoji tendencija njihovog širenja, s tim da ni jedan nema presudan uticaj,
već se vodi računa o svim kriterijumima. Uz to, problem predstavlja i to što se u pojedinim sporovima za
rekvalifikacijom poseglo bez jasno opredeljenog kriterijuma. To ukazuje da se stečajne sudije SAD sve više
uzdržavaju od primene ovog instituta, jer bi se njegovom masovnom primenom mogla narušiti pravna sigurnost.
S druge strane, pravo SAD poznaje i sistem subordinacije, u okviru odeljka 510 Stečajnog zakona SAD. Više o
tome: Mathew Nozemack, ,,Making Sense Out of Bankruptcy Courts' Recharacterization of Claims: Why Not
Use § 510(c) Equitable Subordination?“, Washington and Lee Law Review, 1999, 690.
6 Martin Gelter, Jürg Roth, ,,Subordination of Shareholders Loans from a Legal and Economic Perspective,
Journal of Institutional Comparisons, No. 2/2007, str. 40-47.
7 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju, Sl. glasnik RS, br. 83/2014.
3

(2011).8 Nakon stupanja pomenutih novela na snagu, subordinacija postaje deo isključivo
stečajnopravne regulative.9 Inače, prihvaćena je kako zakonska tako i ugovorna subordinacija.
Položaj subordiniranih stečajnih poverilaca po ZOPD (2011)
U okviru ZOPD (2011), celokupna materija u vezi subordinacije povodom vlasničkih
zajmova bila je regulisana u članu 181. Iako se on odnosio na regulativu o društvima sa
ograničenom odgovornošću, shodno se primenjivao i na subordinaciju kod akcionarskih
društava.
Polazno stanovište je bilo da se društvu može dati zajam u svako doba. Međutim, ako
je zajam dao član društva ili sa njim povezano lice, u slučaju otvaranja stečajnog postupka
prema privrednom društvu, u delu u kojem taj zajam nije obezbeđen, smatraće se za lice koje
je prihvatilo da bude isplaćeno nakon stečajnih poverilaca u smislu zakona kojim se uređuje
stečaj. To bi podrazumevalo zakonsku pretpostavku da namirenje njihovog potraživanja može
uslediti tek po namirenju svih potraživanja ostalih neobezbeđenih (običnih) poverilaca. Ovo
pravilo, u vidu izuzetka, nije važilo samo u slučaju kada zajam daju članovi društva ili sa njim
povezana lica, koja se u okviru svoje redovne delatnosti bave davanjem kredita ili zajma.
Tako bi se moglo zaključiti da se ZOPD (2011) opredelio za sistem zakonske
subordinacije, formiran na osnovu objektivnih kriterijuma. Prema tom zakonu su se pod
subordiniranim stečajnim poveriocima smatrali članovi društva ili sa njim povezana lica, u
smislu člana 62. ZOPD (2011), za zajam dat društvu, izuzev lica koja se u okviru svoje
redovne delatnosti bave davanjem kredita ili zajma.
Inače, ZOPD (2011) je regulisao i pitanje obezbeđenja za pozajmljeni iznos koji je
član društva ili sa njim povezano lice dalo društvu. Tako je bilo predviđeno da obezbeđenje za
zajam društvu dat od strane člana ili sa njim povezanog lica, u trenutku kada je društvo bilo
nesposobno za plaćanje ili u roku od godinu dana pre dana otvaranja stečajnog postupka
prema društvu, ne proizvodi pravno dejstvo u tom stečajnom postupku. Takođe, ukoliko
društvo vrati navedeni zajam u poslednjoj godini pre dana otvaranja stečajnog postupka
prema društvu, to će se smatrati radnjom namernog oštećenja poverilaca podobnom za
pobijanje u smislu zakona kojim se uređuje stečaj. Inače, navedenim normama se ne
8 Zakon o privrednim društvima, Sl. glasnik RS, br. 36/2011, 99/2011).
9 Po istovetnom principu se institut subordinacije vlasničkih zajmova razvijao u okvirima nemačkog prava. Do
2008. godine, on je takođe bio regulisan kompanijskim propisima, da bi, nakon izmena Zakona o društvima sa
ograničenom odgovornošću i Zakona o stečaju, postao deo stečajnog normativnog okvira.
4

derogiraju odredbe kojim se dozvoljava pobijanje predmetnih pravnih radnji s pozivom na
odredbe o pobijanju iz Zakona o stečaju. Naprotiv, ovim je normama samo bila predviđena
zakonska pretpostavka postojanja namernog oštećenja u situaciji kada društvo u navedenom
periodu vrati zajam članu ili sa njim povezanom licu, što olakšava postupak dokazivanja ovog
pobojnog razloga. Uz to, kao vid dodatne zaštite poverilaca društva bilo je predviđeno da će,
u slučaju uspešnog pobijanja navedene pravne radnje, član društva koji je dao obezbeđenje
solidarno odgovarati društvu za povraćaj predmetne isplate do vrednosti datog obezbeđenja u
trenutku kada je isplata od strane društva prema trećem licu izvršena, a ako tu vrednost nije
moguće utvrditi do vrednosti datog obezbeđenja u trenutku kada društvo od člana zatraži
povraćaj isplate.
U kontekstu regulative o subordiniranim poveriocima putem ZOPD (2011), nužno je
ukazati još na tri specifičnosti. Prva specifičnost se ogleda u tome što ZOPD (2011) nije
definisao zakonski rok davanja zajma u odnosu na momenat otvaranja stečajnog postupka,
kojim bi subordinacija bila ograničena. Takvim pristupom su vlasnici bili demotivisani da
ulažu u privredno društvo koje se nalazilo u finansijskim teškoćama i kod kojeg postoji bilo
koja opasnost otvaranja stečajnog postupka, što nije cilj subordinacije. Druga posebnost je da,
nezavisno od toga što je ZOPD (2011) regulisao isključivo pitanje zakonske subordinacije,
ugovorna subordinacija je takođe bila moguća. Ona je tada bila regulisana ZOS (2009).10 Tim
zakonom je definisano da potraživanja stečajnih poverilaca koji su se pre otvaranja stečajnog
postupka saglasili da budu namireni nakon punog namirenja potraživanja jednog ili više
stečajnih poverilaca, biće namireni tek nakon punog namirenja trećeg isplatnog reda sa
pripadajućim kamatama. Treća, možda i najvažnija specifičnost tiče se ograničenosti primene
odredaba ZOPD (2011) na stečajni postupak. Naime, stečajni postupak se sprovodi isključivo
po odredbama Zakona o stečaju, osim ako tim zakonom nije drugačije određeno.11 Pritom,
Zakon o stečaju pri formulisanju redosleda isplate u stečajnom postupku eksplicitno ne
upućuje na mogućnost primene odredaba ZOPD (2011). Zbog navedenog bi se, uz primenu
pravila jezičkog tumačenja, moglo zaključiti da kako Zakon o stečaju (2009) nije predviđao
mogućnost subordinacije potraživanja po osnovu zajma društvu, to normativni okvir iz ZOPD
(2011) nije bio primenljiv u stečajnom postupku, jer zbog kolizije propisa, prednost svakako
treba dati Zakonu o stečaju. To je i razlog zbog čega se ovom kategorijom poverilaca organi
stečajnog postupka praktično nisu ni bavili sve do izmena Zakona o stečaju u 2014. godine,
kada je njihovo namirenje postalo predmet isključivo stečajne regulative.
10 Zakon o stečaju- ZS, Sl. Glasnik RS, br. 104/2009, 99/2011, 71/2012-US, čl. 54 st. 5.
11 ZS (2009), čl. 7 st. 1.
5

Međutim, ukoliko bi se, sa teorijskopravnog stanovišta, pošlo od cilja kojim se
zakonodavac prilikom formulisanja ove norme vodio, a koji bi u navedenom kontekstu bio
presudan, moglo bi se reći da je nekonzistentnost dva zakona po pitanju položaja
subordiniranih poverilaca ostala u domenu tehničke neusaglašenosti zakona. Tome govori i
smisao regulative o subordiniranim poveriocima u okviru ZOPD (2011), po kojem se mesto
za njenu primenu nalazi isključivo onda kada je prema privrednom drušvu otvoren stečajni
postupak po pravilima stečajnog zakona.
Posmatrano sa stanovišta pravne doktrine, navedena kolizija dva zakona mogla bi biti
prevaziđena tumačenjem da za članove društva i sa njim povezana lica, po pravilima ZOPD
(2011), dakle po sili zakona, važi pretpostavka njihove saglasnosti da budu namireni tek
nakon namirenja poverilaca trećeg isplatnog reda. Time bi bio stvoren uslov za njihovu
subordinaciju i po pravilima tadašnje stečajne regulative. Suprotna logika bi vodila
obesmišljavanju instituta subordinacije u okviru ZOPD (2011), što zasigurno nije bio cilj
zakonodavca, niti opšti interes čitavog pravnog poretka.
Položaj subordiniranih poverilaca nakon novela Zakona o stečaju u 2014. godini
Noveliranjem Zakona o stečaju u toku 2014. godine, usledilo je detaljno regulisanje
položaja subordiniranih stečajnih poverilaca u okviru stečajnog normativnog okvira. Tako je u
okviru redosleda namirenja poverilaca izričito regulisano da potraživanja nastala u dve godine
pre dana otvaranja stečajnog postupka po osnovu zajma, kao i drugih pravnih radnji koje u
ekonomskom pogledu odgovaraju odobravanju zajmova, u delu u kojem ti zajmovi nisu
obezbeđeni, a koji su stečajnom dužniku odobreni od strane povezanih lica sa stečajnim
dužnikom, u smislu ovog zakona, osim lica koja se u okviru svoje redovne delatnosti bave
davanjem kredita i zajmova, spadaju u četvrti isplatni red.12 Istovremeno su prestale da važe
odredbe člana 181. ZOPD (2011). Pritom, ostala je da važi odredba kojom se potraživanja
stečajnih poverilaca koji su se pre otvaranja stečajnog postupka saglasili da budu
subordinirani, namiruju tek nakon punog namirenja poverilaca trećeg isplatnog reda sa
pripadajućim kamatama.
Prosto rečeno, subordinirani stečajni poverioci su, u smislu noveliranog teksta
stečajnog zakona iz 2014. godine, poverioci četvrtog isplatnog reda, kao i ugovorom
subordinirani poverioci.
12 ZS (2014), čl. 54. st. 4 tač. 4.
6

Razlike u odnosu na regulativu o subordinaciji iz ZOPD (2011) su višestruke. Prvo,
stečajni okvir subordinaciju vezuje za povezana lica u smislu odredbe člana 125. Zakona o
stečaju, a ne za člana i sa njim povezanog lica u smislu člana 62. ZOPD (2011), što je ranije
bio slučaj. Drugo, proširuje se krug predmeta subordinacije, tako što se ne odnosi isključivo
na zajmove date društvu, već i na druge pravne radnje koje u ekonomskom pogledu
odgovaraju davanju zajmova. Na taj način pruža se mogućnost sudovima da tumačenjem
pravnih radnji prošire krug onih koje suštinski opravdavaju subordinaciju poverilaca, odnosno
koje se u ekonomskom smislu mogu upodobiti zajmu. Treće, predmet subordinacije se vezuje
za vremenski rok davanja zajma u periodu od dve godine pre otvaranja stečajnog postupka.
Četvrto, jasno je definisano da se subordinirani poverioci namiruju kao poverioci četvrtog
isplatnog reda. Peto, zakonska i ugovorna subordinacija su objedinjene u okviru jednog
zakonskog teksta.
Međutim, ono što izaziva dilemu u pogledu regulative stečajnih subordiniranih
poverilaca, jeste pitanje da li se namiruju pre stečajni poverioci koji su svojevoljno
subordinirali svoje potraživanje (ugovorom subordinirani poverioci), ili poverioci koji su
takav status stekli po sistemu tzv. zakonske subordinacije (poverioci četvrtog isplatnog reda).
U pravnoj doktrini je prisutno stanovište da prednost treba dati ugovorno subordiniranim
poveriocima. Razlog za ovakav zaključak se pronalazi u tome da u odredbi Zakona o stečaju
stoji da se ugovorno subordinirani poverioci isplaćuju ,,tek nakon punog namirenja trećeg
isplatnog reda sa pripadajućim kamatama“. S tim u vezi, kako su potraživanja po osnovu
zakonske subrogacije izričito svrstana u četvrti isplatni red, ne može se njima dati prioritet u
namirenju.13
U pogledu regulative o statusu obezbeđenih zajmova, propisano je da ako je stečajni
dužnik u poslednjoj godini pre otvaranja stečaja vratio kredit ili zajam licu povezanom sa
stečajnim dužnikom, osim licu koje se u okviru svoje delatnosti bavi davanjem kredita,
smatraće se da je izvršio radnju namernog oštećenja poverilaca koja je podobna za pobijanje.14
Na kraju, posebna specifičnost položaja ovih poverilaca manifestuje se u postupku
reorganizacije, kako sa stanovišta zakonskog teksa, tako i sa aspekta primene prava. Zbog
toga razmatranje ovog pitanja zavređuje naročitu pažnju.
SPECIFIČAN POLOŽAJ SUBORDINIRANIH STEČAJNIH POVERILACA
13 Vuk Radović, Stečajno pravo, Knjiga prva, Beograd, 2017, str. 194.
14 ZS (2014), čl. 123 st. 3.
7

U REORGANIZACIJI
Radi boljeg razumevanja specifičnosti položaja subordiniranih poverilaca u postupku
reorganizacije treba poći od toga da se načelno radi o posebnoj kategoriji povezanih lica, koja
se zbog prirode svog potraživanja (zajma ili posla koji se u ekonomskom smislu može
upodobiti zajmu), različito tretiraju u odnosu na ostala povezana lica. Otuda, kao prethodno u
odnosu na pitanje opravdanosti subordiniranja njihovog namirenja u odnosu na ostala lica,
potrebno je bolje razumeti opšti položaj svih povezanih lica u postupku reorganizacije.
Klasifikacija potraživanja u planu reorganizacije s naročitim osvrtom na povezana lica
Pod reorganizacijom u stečajnom postupku podrazumeva se redefinisanje dužnično-
poverilačkih odnosa i primena drugih mera restrukturiranjana na osnovu usvojenog i
potvrđenog plana reorganizacije, radi povoljnijeg namirenja poverilaca nego u postupku
bankrotstva.15 Postupak reorganizacije može otpočeti pre ili nakon pokretanja stečajnog
postupka i nastupanja njegovih pravnih posledica. Pre nastupanja pravnih posledica stečaja
reorganizacija se sprovodi podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka u skladu
sa unapred pripremljenim planom reorganizacije (UPPR). Sledstveno zakonskom naređenju,
usvojeni i rešenjem stečajnog sudije potvrđeni plan reorganizacije ima snagu izvršne isprave i
smatra se novim ugovorom za izmirenje potraživanja koja su u njemu navedena.16 Logika
zakona jeste da se, po pravnosnažnosti rešenja o potvrđivanju usvajanja plana reorganizacije,
potraživanja i prava svih poverilaca, kao i obaveze stečajnog dužnika određene planom,
uređuju isključivo prema uslovima iz plana reorganizacije.
U okviru plana reorganizacije potraživanja poverilaca svrstavaju se u određene klase.
Prilikom formiranja klasa potrebno je slediti prioritetnu obavezu razdvajanja klase razlučnih u
odnosu na stečajne poverioce, a potom kod stečajnih poverilaca slediti kriterijum isplatnih
redova predviđenih zakonom.17 Ukoliko postoje potraživanja koja se po suštinskim
karakteristikama razlikuju u odnosu na ostala (tzv. suštinski slična potraživanja), stečajni
sudija može odobriti formiranje posebne klase. Stečajnim zakonom su propisani i kriterijumi
za formiranje tzv. administrativne klase.18
15 Branko Radulović, Marko Radović, ,,Nezakonitost u postupanju povodom unapred pripremljenih planova
reorganizacije, Pravo i privreda, br. 4-6/2019, str. 649.
16 ZS (2014), čl. 167 st. 1.
17 ZS (2014), čl. 165 st. 3.
18 ZS (2014), čl. 165 st. 8.
8

Takođe, zakonodavac je prepoznao potrebu i za posebnim tretmanom povezanih lica u
okviru plana reorganizacije, kako, zbog svoje posebne veze sa društvom, ne bi mogli uticati
na formiranje volje ostalih poverilaca u okviru plana reorganizacije.
Tim povodom je stečajnim zakonom propisano da se potraživanja povezanih lica, osim
onih koja se u okviru redovne delatnosti bave davanjem kredita, svrstavaju u posebnu klasu
koja ne glasa o planu, pri čemu se njihova potraživanja namiruju na isti način i pod istim
uslovima kao potraživanja iz klase stečajnih poverilaca prema isplatnom redu u koje je
razvrstano njihovo potraživanje.19
Zakonom o stečaju definisan je i krug ovih lica. Tako se povezanim licima stečajnog
dužnika smatraju: 1) direktor, član organa upravljanja ili organa nadzora stečajnog dužnika; 2)
član stečajnog dužnika koji za njegove obaveze odgovara celokupnom svojom imovinom; 3)
član ili akcionar sa značajnim učešćem u kapitalu stečajnog dužnika; 4) pravno lice koje
stečajni dužnik kontroliše u smislu zakona kojim se uređuju privredna društva; 5) lica koja
zbog svog posebnog položaja u društvu imaju pristup poverljivim informacijama ili imaju
mogućnost da se upoznaju sa finansijskim stanjem stečajnog dužnika; 6) lice koje je faktički u
poziciji da vrši značajniji uticaj na poslovanje stečajnog dužnika; 7) lice koje je srodnik po
krvi u pravoj liniji bez obzira na stepen ili u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva,
srodnik po tazbini do drugog stepena srodstva ili supružnik ovde pomenutih fizičkih lica.20
Ipak, i pored izričitog zakonskog pobrojavanja kruga povezanih lica, u praksi se često
javlja potreba za tumačenjem postojanja povezanosti određenih lica sa stečajnim dužnikom.
Naročito se ova potreba prepoznaje u situacijama kada treba odlučiti o postojanju kontrole
stečajnog dužnika nad tim licima, odnosno postojanju posebne informisanosti određenog
kruga lica o finansijskom stanju stečajnog dužnika, kao i postojanju faktičkog uticaja na
poslovanje stečajnog dužnika.
Kao prilog pravilnom pristupu pri tumačenju stepena povezanosti u opisanim
situacijama, isključivo u okvirima predmeta istraživanja iz ovog rada, nužno je sa
teorijskopravnog stanovišta ukazati na određene specifičnosti u odnosima povezanosti sa
stečajnim dužnikom. Ustaljen je način povezivanja među društvima putem kapital učešća.21
Na taj način nastaju tzv. društva povezana kapitalom,22 od kojih jedno društvo (matično,
kontrolno), ostvaruje kontrolu nad drugim društvom (zavisno, kontrolisano) ili više njih, sve
po osnovu određenog učešća u njegovom kapitalu. Pod kontrolom se podrazumeva
19 ZS (2014), čl. 165 st. 7.
20 ZS (2014), čl. 125.
21 Mirko Vasiljević, Kompanijsko pravo- pravo privrednih društava, Beograd, 2011, str. 498-504; Tatjana
Jevremović Petrović, Grupe privrednih društava, Beograd, 2014, str. 74.
22 ZOPD (2011), čl. 549 st. 1 tač. 1.
9

sposobnost jednog lica da, ,,direktno ili indirektno, vrši uticaj na poslovanje drugog lica“23, u
smislu ,,upravljanja, nadzora ili vlasničke kontrole“24. Uspostavljanjem kontrolnog uticaja u
ovim segmentima stvara se hijerarhijski ustrojena struktura između matičnog i zavisnog
društva, odnosno više njih. Osim putem kapitala, privredna društva mogu da se povezuju i
raznim ugovorima (društva povezana ugovorom), a moguće je i njihovo kombinovano
povezivanje putem kapitala i ugovora (mešovito povezana društva).25 Otuda je, kako sa
stanovišta kompanijske regulative, tako i za potrebe stečajnog prava,26 prihvatljivo poimanje
povezanih društava kroz uspostavljanje povezanosti u okviru koje se matičnom (kontrolnom)
društvu omogućava ostvarivanje kontrolnog uticaja na poslovanje jednog ili više zavisnih
(kontrolisanih) društava, putem kapital učešća, ugovornog povezivanja ili njihovom
kombinacijom.
Međutim, uz pojam povezanih društava, u pravnoj literaturi i poslovnoj praksi, sve
češće se susreće i termin ,,grupe privrednih društava“. Ovaj se termin često koristi paralelno
sa terminom ,,povezana društva“, a nekada im se pridaje i istovetan smisao.27 Takav pristup, u
terminološkom i pojmovnom smislu, dovodi do nedoumica. Postavlja se pitanje da li se radi o
jednom pojmu koji se različito terminološki objašnjava ili se radi o različitim pojmovima
definisanim različitim terminima. Odgovor se može pronaći jedino kroz tumačenje pojma
,,grupe privrednih društava“. Jedna od najdoslednijih analiza pojma grupe privrednih
društava, rezultirala je zaključkom da: ,,uopšteno, u definisanju grupe se redovno sreću
sledeće okolnosti: 1) dva ili više pravno samostalnih društava; 2) povezana društva, 3) način
povezivanja; 4) postojanje ekonomskog jedinstva ili celine; 5) jedinstvena uprava; 6) kontrola
i 7) odnos zavisnosti“.28 Uzimanjem u obzir ovih okolnosti, izvršena je i definicija grupe
prema sledećem: ,,grupu čine dva ili više pravno samostalnih i povezanih društava, tako da
predstavljaju ekonomsko jedinstvo time što su podvrgnuta pod jedinstvenu upravu putem
kontrole nad jednim ili više drugih društava“.29 Ovoj definiciji se jedino može prigovoriti u
delu u kome se insistira na terminu ,,jedinstvena uprava“. Takva pojmovna konstrukcija, u
jezičkom smislu, može uputiti na pogrešan zaključak da je za postojanje grupe društava nužno
da uprava u svim društvima koja čine grupu mora biti sastavljena od istovetnih lica, ili da
postoji jedan organ uprave za sva društva u grupi.
23 V. Radović, ,,Stečaj povezanih društava-osnovni problemi i nedoumice“, Harmonius – Journal of Legal and
Social Studies in South East Europe, br. 1/2014, str. 275.
24 T. Jevremović Petrović, str. 70-71.
25 ZOPD (2011), čl. 549. st. 1 tač. 2 i 3.
26 V. Radović, ,,Stečaj povezanih društava-osnovni problemi i nedoumice“, str. 277.
27 T. Jevremović Petrović, str. 67.
28 Ibidem, str. 71.
29 Ibidem, str. 124.
10

Zbog toga je možda jezički preciznije ostati pri stavu da je za postojanje grupe
društava neophodno ,,koordinisano upravljanje aktivnostima svih društava kao celine“,30 jer,
kontrolni uticaj u grupi ne mora biti neposredno izražen. Dovoljno je i postojanje faktičke
kontrole, kojom se upravljanje među članovima grupe može koordinisati na posredan način.
Međutim, ono što zasigurno ,,grupu privrednih društava“ izdvaja od drugih povezanih lica
jeste ,,postojanje ekonomskog jedinstva ili celine“.31 Tako grupa privrednog društva sa
stanovišta prava predstavlja skupinu privrednih društava sa odvojenim pravnim
subjektivitetima, dok sa ekonomskog aspekta čini ,,jedinstvenu ekonomsku zajednicu“ (engl.
single economic unit).32
S pravom se može reći da je pojam povezanih društava, dakle, širi od pojma grupe.33
Grupa čini skup društava koje čine jedno ekonomsko jedinstvo, dok kod povezanih društava
to ne mora biti slučaj. U tom smislu, stepen povezanosti je očigledniji u situacijama kada se
delovanje privrednih društava prepozna kao delovanje grupe.
S tim u vezi, prilikom tumačenja stepena povezanosti lica u stečajnom okviru, naročito
povodom klasifikovanja potraživanja u planu reorganizacije, sud treba imati u vidu da je pri
delovanju privrednih društava kao grupe, stepen povezanosti izraženiji. Ovo posebno u
kontekstu stepena međusobne informisanosti o finansijskom stanju članova grupe, samim tim
i stečajnog dužnika kao međusobnog člana. Član grupe je zasigurno informisaniji od bilo kog
drugog poverioca stečajnog dužnika. Takođe, stepen faktičkog uticaja na poslovanje stečajnog
dužnika postaje očigledniji.
Klasifikacija potraživanja subordiniranih poverilaca u planu reorganizacije
Kao što je pomenuto, potraživanja povezanih lica u okviru plana reorganizacije, bilo
podnetog u toku stečaja ili kao unapred pripremljeni plan, svrstavaju se u posebnu klasu, koja
ne glasa o planu reorganizacije. Izuzetak čine lica koja se u okviru svoje redovne delatnosti
bave davanjem kredita, koja se svrstavaju u klasu koja glasa o planu.
30 Ibidem, str. 77. Čak i sama autorka T. Jevremović Petrović koristi termin ,,koordinisano upravljanje“, pri
upućivanju na: Phillip I. Blumberg, The Multinational Challenge to Corporation Law: The Search for the New
Corporate Personality, Oxford University Press, New York, 1993, str. 113. Međutim, docnije se opredeljuje za
izraz ,,jedinstvena uprava“.
31 Ibidem, str. 76-77.
32 Janet Dine, The Governance of Corporate Groups, Cambridge University Press, New York, 2000, str. 42-43.
33 Ibidem, str. 69.
11

Ono što je posebno važno istaći prilikom formiranja klasa povezanih lica, jeste da se
oni namiruju na isti način i pod istim uslovima kao potraživanja iz klase stečajnih poverilaca,
prema isplatnom redu u koje je razvrstano njihovo potraživanje. To znači da se prilikom
klasifikacije potraživanja povezanih lica mora voditi računa u okviru kog isplatnog reda bi
njihovo potraživanje bilo svrstano da se postupak odvija bankrotstvom stečajnog dužnika.
S obzirom na navedenu zakonsku formulaciju, sledi da i potraživanja povezanih lica u
okviru plana reorganizacije ne treba posmatrati kao potraživanja jedne posebne klase koja ne
glasa o planu. Naprotiv. Imajući u vidu da se potraživanja u reorganizaciji razvrstavaju prema
isplatnim redovima, može se zaključiti da se i potraživanja povezanih lica mogu svrstati u
različite klase, prema različitim kriterijumima namirenja, s tim da svaka od njih ne glasa o
planu. Tako se potraživanja klase povezanih lica, koja bi prilikom namirenja u postupku
bankrotstva bila svrstana u prvi isplatni red, mogu svrstati u posebnu klasu povezanih lica u
odnosu na potraživanja povezanih lica koja bi u navedenoj situaciji bila svrstana u drugi
isplatni red. Na taj način se omogućava da se potraživanja povezanih lica svrstaju u više
različitih klasa, sledeći propisane isplatne redove.
Opisanu metodologiju potrebno je slediti i prilikom formiranja klase subordiniranih
poverilaca u planu reorganizacije. Oni su uvek povezana lica, pa otuda moraju biti svrstani u
klasu koja ne glasa o planu. Međutim, zakonska je mogućnost da potraživanja ovih poverilaca
budu svrstana u posebnu klasu u odnosu na preostala potraživanja drugih povezanih lica,
naročito poverilaca trećeg isplatnog reda. Ovo iz razloga što bi u slučaju bankrotstva
potraživanja subordiniranih poverilaca bila namirena kao potraživanja četvrtog isplatnog reda,
dakle, tek po namirenju svih poverilaca trećeg isplatnog reda.
U kontekstu navedenog, postavlja se pitanje svrhe svrstavanja potraživanja
subordiniranih poverilaca u posebnu klasu, izdvojenu od klase ostalih stečajnih poverilaca, s
obzirom na to da se radi o klasama koje ne glasaju o planu. Svrha se pronalazi u tome da se
subordinirani poverioci mogu namiriti pod nepovoljnijim uslovima u odnosu na potraživanja
povezanih lica koji bi u postupku bankrotstva bili tretirani kao poverioci trećeg isplatnog reda.
Tumačenjem položaja subordiniranih poverilaca na opisani način može se javiti dilema
o pravičnosti njihovog namirenja kroz postupak reorganizacije pod manje povoljnim uslovima
u odnosu na namirenje ostalih povezanih lica, posebno zbog toga što se radi o klasi koja ne
glasa o planu. Međutim, ova dilema ne može opstati kao osnovana iz više razloga.
Prvenstveno, podnošenju UPPR-a obavezno prethodi donošenje odluke skupštine društva o
otpočinjanju postupka reorganizacije, prema uslovima predviđenim unapred pripremljenim
planom. Imajući u vidu da subordinirani poverioci, kao povezana lica sa stečajnim dužnikom,
12

imaju značajan faktički uticaj na poslovanje, pa samim tim i odlučivanje u okviru organa
privrednog društva, može se reći da su se ovi poverioci posredno saglasili o njihovom
namirenju pod manje povoljnim uslovima u odnosu na ostala povezana lica. Drugo, priroda
potraživanja subordiniranih poverilaca i posebni razlozi zbog kojih su ova potraživanja
nastala (u smislu specifičnosti trenutka, svrhe datog zajma, posedovanja izraženijih znanja o
finansijskom položaju dužnika od strane zajmodavca i sl.), čine opravdanim da se
potraživanja ovih lica namiruju pod manje povoljnijim uslovima u odnosu na ostale
poverioce, čak i kroz postupak reorganizacije. Zbog navedenih kriterijuma, pri čemu posebno
treba imati u vidu mogućnost da se kao zajam tretiraju i druge pravne radnje koje se samo u
ekonomskom smislu mogu upodobiti tom pravnom poslu, kod delovanja više povezanih lica,
često se dešava da se pomenuti odnos povodom zajma može protumačiti kroz delovanje u
interesu ,,grupe privrednih društava“. Kao treći razlog prepoznaje se u činjenici da bi u
slučaju bankrotstva subordinirani poverioci bili namireni tek nakon namirenja svih ostalih
povezanih lica, čija bi potraživanja bila svrstana u treći isplatni red.
Ipak, s druge strane, dilema koja se sa aspekta pravičnosti umanjenja prava
subordiniranih poverioca može u postupku reorganizacije smatrati osnovano postojanom,
odnosi se na pitanje koja je krajnja granica u umanjenju stepena namirenja subordiniranih
poverilaca u odnosu na stepen namirenja ostalih povezanih lica. No, i ova se dilema može
prevazići ukoliko se pođe od toga da kao jedan od osnovnih uslova za sprovođenje
reorganizacije jeste obaveza da se kroz taj postupak obezbedi povoljnije namirenje poverilaca
u odnosu na bankrotstvo.34 Na taj način se, u situaciji kada stečajni dužnik nije sposoban da
uredno ispunjava svoje obaveze, poverioci pospešuju da ,,kompromisnim rešenjem“ ustanove
mere reorganizacije koje će omogućiti bolje zadovoljenje njihovih interesa, nego kod
bankrotstva.35
Otuda, može se zaključiti da se umanjenje povoljnosti u namirenju položaja
subordiniranih poverilaca u postupku reorganizacije graniči sa stepenom povoljnosti njihovog
namirenja kroz postupak bankrotstva. Drugim rečima, zbog posebnog položaja subordiniranih
poverilaca u postupku stečaja, svaki način njihovog namirenja koji bi se smatrao ne manje
povoljnim u odnosu na postupak bankrotstva, smatrao bi se pravičnim i zakonitim, nezavisno
od toga što se oni kroz postupak reorganizacije namiruju pod manje povoljnim uslovima u
odnosu na druga povezana lica.
34 ZS (2014), čl. 155 st. 1.
35 Dragiša B. Slijepčević, ,,Nepostupanje po usvojenom planu reorganizacije“, Bilten sudske prakse privrednih
sudova Republike Srbije, br. 3/2010, str. 285; D. Manoleva-Mitrovska, ,,Fazi vo reorganizacijata na stečajniot
dolžnik vo pravoto na Republika Makedonija“, Zbornik Pravnog fakulteta u Zagrebu, br. 2/2011, str. 851.
13

ZAKLJUČAK
Generalno posmatrano, subordinirani stečajni poverioci su svi oni poverioci koji se, u
skladu sa kriterijumima predviđenim zakonom ili ugovorenoj volji, isplaćuju nakon ostalih
neprivilegovanih (običnih) stečajnih poverilaca.
Njihov položaj u okviru pravnog poretka Republike Srbije do noveliranja Zakona o
stečaju u toku 2014. godine, bio je predmet regulisanja ZOPD (2011). Nakon pomenutih
izmena, ovi se poverioci definišu kao poverioci četvrtog isplatnog reda. Povezanost sa
stečajnim dužnikom (koja se često može prepoznati i kao veza ,,članova grupe društava“),
priroda potraživanja (zajam, odnosno posao koji se u ekonomskom smislu upodobljava
zajmu), kao i vreme nastanka potraživanja u odnosu na stečaj (do dve godine pre otvaranja
stečajnog postupka), uzrokuju potrebu da ovi poverioci budu tretirani kao manje privilegovani
u odnosu na sve ostala povezana lica.
Upravo zbog toga, opravdano je potraživanja ovih poverilaca tretirati kao manje
privilegovana u odnosu na ostala povezana lica, čak i kroz postupak reorganizacije. Za to
postoji zakonski osnov u vidu potrebe za klasifikacijom potraživanja povezanih lica vodeći
računa o isplatnom redu u koji bi ta potraživanja bila svrstana za slučaj bankrotstva. S druge
strane, i razlozi pravičnosti govore u prilog podređenosti ovih poverilaca u odnosu na ostala
povezana lica, koja, takođe, ne glasaju o planu. Ipak, s obzirom na to da reorganizaciju
obavezuje povoljnije namirenje u odnosu na bankrotstvo, može se reći da donju granicu tog
podređivanja, odnosno prag u pogledu stepena namirenja koji se planom reorganizacije ne
sme preći, jeste obaveza da namirenje subordiniranih poverilaca kroz plan reorganizacije ne
sme biti manje povoljno u odnosu na stepen njihovog namirenja u slučaju bankrotstva.
MARKO RADOVIC, PhD
Judicial Advisor at Supreme Court of Cassation, Republic of Serbia
POSITION OF SUBORDINATED UNSECURED CREDITORS IN THE
PROCEDURE OF REORGANIZATION
14

Summary
The subject of this article is dedicated to explaining the position of subordinated
unsecured creditors in the procedure of reorganization, against other non-privileged (ordinary)
bankruptcy creditors.
To this cause, the concept of subordinated creditors was primarily clarified. After that,
it was analyzed the position of these creditors in the bankruptcy and reorganization process,
with a particular emphasis on the particularity of their position in relation to other non-
privileged (ordinary) bankruptcy creditors.
Key words: subordinated bankruptcy creditor, loan, bankruptcy, reorganization.
15