Available via license: CC BY-NC-ND 4.0
Content may be subject to copyright.
ČLANCI
Dr hab. ZDISLAV BJEGANJSKI, redovni profesor
Univerzitet Kazimira Velikog
Bidgošć, J. K. Hotkjeviča 30, Republika Poljska
zdzislawbieganski@interia.pl
UDK 94:341.311(497.1)"1999"
Dr JOANA ŠČUTKOVSKA, docent 316.658(438)
Univerzitet Kazimira Velikog
Bidgošć, J. K. Hotkjeviča 30, Republika Poljska
histukw@gmail.com
originalan naučni rad
primljeno: 29. decembar 2016.
prihvaćeno: 17. maj 2017.
POLJSKO JAVNO MNJENJE O BOMBARDOVANJU
JUGOSLAVIJE 1999. GODINE
APSTRAKT: U članku se razmatra akcija NATO u Srbiji 1999. godine. U
prvom planu su kontroverze u Poljskoj koje je ta akcija izazvala. Podrška intervenciji
u poljskom društvu bila je visoka, ali se uporedo sa produžavanjem bombardovanja
procenat njenih pristalica smanjivao. Polovina Poljaka je odobravala akciju (osobe
desničarskih ili centrodesničarskih stavova). Neznatno manje je bilo protiv (pristali-
ce levice). Rat NATO-a sa Jugoslavijom je postao tema brojnih poljskih publikacija u
kojima su predstavljena različita mišljenja. Deo listova je bio naklonjen intervenciji
(Gazeta Viborča), a drugi su prema njoj bili izrazito kritični (Tribuna, Nje, Điš, Misl
Polska, Naša Polska, kao i Naš Đennjik). Autori ukazuju da su sećanja i refleksije o
događajima koji su se odigrali 1999. u Jugoslaviji još živi u Poljskoj.
KLJUČNE REČI: Poljska, Jugoslavija, NATO, štampa, Kosovo
Posle okončanja Hladnog rata postojali su pokušaji da se ostvari ideja „sveta
bez ratova“ i da se odustane od vojnog faktora u odnosima između država.1 Eskalaci-
je brojnih konflikata, posebno posle raspada sovjetskog bloka, brzo su pokazale nje-
nu neostvarljivost.2 U Evropi su porasle separatističke tendencije, a jedan od konflikata
– srpsko-albanski za Kosovo – bio je povod otpočinjanju oružanih dejstava. Dan 24.
mart 1999. upisan je u istoriji kao momenat izbijanja rata Severnoatlantskog pakta sa
Saveznom Republikom Jugoslavijom (SRJ). Iz perspektive NATO-a bombardovanje
1 Czynnik wojskowy w środowisku międzynarodowym na przełomie XX i XXI wieku, urednici
Łukasz Jureńczyk, Sławomir Sadowski, Marcin Jastrzębski, Jan Waskan (Bydgoszcz: Wydawnictwo
Uniwersytetu Kazimierza Wielkiego, 2016), 9.
2 Krzysztof Kubiak, „Poheroiczny Zachód wobec wyzwań militarnych pierwszych dekad XXI
wieku“, u: Czynnik wojskowy w środowisku, 19.
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
10
pod šifrom Allied Force, kojim je rukovodio američki general Vesli K. Klark, pred-
stavljalo je humanitarnu akciju čiji je cilj prevashodno bio zaustavljanje etničkog
čišćenja na Kosovu, o kome je inače javno mnjenje u zapadnom svetu opširno infor-
misano. NATO je planirao tri faze vazdušne operacije, a pri tome je u početku smat-
rano da je dovoljno nekoliko dana demonstracije sile da bi se Slobodan Milošević
prinudio da prihvati uslove Zapada. Na početku su bombardovani ključni elementi
protivvazdušne odbrane. Kada se posle sedam dana vazdušnih napada pokazalo da je
koncepcija „munjevitog rata“ propala, odlučeno je da se lista ciljeva proširi. Bom-
bardovani su stacionarni i pokretni ciljevi, kao i strateški, a u trećoj fazi i izabrani
elementi privredne strukture u samoj Srbiji. Pri tome, tragične greške i smrt civila
nisu mogli biti izbegnuti. Istovremeno, na Kosovu je trajao građanski rat. Intervenci-
ja NATO-a je prvobitno doprinela eskalaciji srpsko-albanskih netrpeljivosti. Bez
značaja nije bila ni saradnja Oslobodilačke vojske Kosova (UÇK) sa komandom Pak-
ta. Problematika vojne intervencije u Jugoslaviji dominirala je na samitu NATO-a u
Vašingtonu, sazvanom od 23. do 25. aprila povodom 50-godišnjice te organizacije.
Odlučeno je da se vazdušni napadi nastave i razmotrena je mogućnost oružane akcije
na kopnu. NATO bombardovanje Jugoslavije trajalo je do 10. juna 1999. godine.
Okončano je pregovorima sa Beogradom čiji je rezultat bio sporazum i obustavljanje
ratnih dejstava. Jugoslovenska vojska se povukla sa Kosova, a na taj prostor ušle su
međunarodne snage bezbednosti KFOR (Kosovo Force).3
Zvaničan stav Republike Poljske
Odluka NATO o upotrebi oružanih snaga u cilju otklanjanja srpsko-albanske
krize na Kosovu poklopila se sa stremljenjima Poljske ka članstvu u Paktu i Evrop-
skoj uniji; dakle, iz poljske perspektive, došla je u „veoma nepodesnom momentu“.4
Stupanje Poljske u NATO 12. marta 1999. odigralo se u senci vojne intervencije Pak-
ta u Jugoslaviji. Kako je primetio jedan od poljskih političara, „vreme poljskog člans-
tva u NATO-u odmah je postalo vreme probe naše savezničke verodostojnosti i spo-
sobnosti shvatanja politike u globalnim kategorijama“.5 To pitanje je nesumnjivo
imalo uticaj na zvaničan stav vlade i pojedinih parlamentarnih grupa, među njima i
opozicije.
Mada Poljska nije formalno učestvovala u donošenju odluke o operacijama na
Balkanu i nije uzela učešća u vazdušnoj kampanji protiv Jugoslavije, zvanično je
podržala vojnu operaciju koju su inicirale Sjedinjene Američke Države.6 Takođe,
3 Maciej Kuczyński, Krwawiąca Europa. Konflikty zbrojne i punkty zapalne w latach 1990–
2000. Tło historyczne i stan obecny (Warszawa: Dom Wydawniczy Bellona, 2001), 271–279; Danuta
Gibas Krzak, Serbsko-albański konflikt o Kosowo w XX wieku. Uwarunkowania – przebieg –
konsekwencje (Toruń: Wydawnictwo Adam Marszałek, 2009), 195–199.
4 Agnieszka Orzelska, Polityka zagraniczna Polski wobec wybranych kwestii spornych w stosun-
kach transatlantyckich 1989–2004 (Warszawa: Instytut Studiów Politycznych PAN, 2011), 225.
5 Sejm Rzeczypospolitej Polskiej. 3 kadencja, 47 posiedzenie, 1 dzień (8. 4. 1999). 4 punkt
porządku dziennego: Informacja rządu o podstawowych kierunkach polityki zagranicznej Polski. Poseł
Leszek Miller, http://orka2.sejm. gov. pl/Debata3.nsf/main/3F86F750 (pristupljeno 9. 10. 2016).
6 Łukasz Jureńczyk, Polska w Sojuszu Północnoatlantyckim. Wojsko Polskie w operacjach
reagowania kryzysowego NATO (Bydgoszcz: Wydawnictwo Uniwersytetu Kazimierza Wielkiego, 2016),
170, 181, 205–206, 339.
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 11
Poljska je podržala stav SAD o reviziji strateške koncepcije NATO-a na samitu te
organizacije u aprilu 1999, izjašnjavajući se za vođenje operacija na Balkanu bez
odobrenja Saveta bezbednosti OUN.7
Na dan početka intervencije poljski predsednik Aleksander Kvašnjevski je
izdao saopštenje u kome je konstatovano: „Zbog pogoršavanja situacije na Kosovu
koja preti izbijanjem otvorenog konflikta i njegovim nepredvidivim posledicama po
ceo region, zbog patnji koje se nanose civilnom stanovništvu, vojna operacija
NATO-a je opravdana. Preduzeta dejstva potiču iz više nužde i izražavam nadu da će
doneti otrežnjenje i dovesti do uspostavljanja mira“.8 U skladu sa takvim stavom koji
je proisticao iz članstva Poljske u NATO-u, Pakt se odlučio na vojnu intervenciju
pošto su „izneverila diplomatska sredstva koja su za cilj imala rešavanje krize i spre-
čavanje ugrožavanja mira i međunarodne bezbednosti u regionu“. Akcija NATO-a
tretirana je kao nadovezivanje na „ideju intervencije zbog humanitarnih razloga“.
Prihvatajući načelo suvereniteta za jedno od fundamentalnih načela međunarodnog
prava, kriza na Kosovu je viđena kao poseban slučaj s obzirom na „zločinačku delat-
nost“ vlade Slobodana Miloševića.9
Zvaničan stav Poljske o pitanju intervencije NATO-a u srpsko-albanski kon-
flikt na Kosovu predstavio je ministar spoljnih poslova Bronjislav Geremek; u isto
vreme to je učinio i predsedavajući Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju
(OEBS) na zasedanju poljskog Sejma 8. aprila 1999.
Naglašavajući generalno prijateljski odnos Poljaka prema Srbima, Geremek je
kritikovao režim Slobodana Miloševića i vladu u Beogradu kao odgovorne za dramu
albanskog življa na Kosovu. Negativno je ocenio velikosrpske ambicije tamošnjih
političara i izrazio uverenje da „politika koju vodi Beograd predstavlja neposrednu
opasnost za osnovne vrednosti na kojima se temelji međunarodni poredak“. Kako je
ministar konstatovao: „Osećaj nacionalnog ponosa koji su Poljaci uvek cenili i poš-
tovali kod Srba danas je instrumentalizovala vlast u Beogradu – u ime zločina, po
cenu ljudskih nesreća. Verujem, ipak, da je to samo tragična epizoda u povesti bliske
nam Srbije“. Miloševićeva vlada je, po njegovom mišljenju, snosila odgovornost za
kršenje sporazuma i neispunjavanje obećanja o povlačenju srpskih trupa sa Kosova.
U toj situaciji Poljska je izražavala solidarnost sa albanskim življem Kosova, „liše-
nim elementarnih ljudskih prava“, koji su „represivne jugoslovenske snage“ prinudile
da napusti svoje domove.10
Marek Valdenberg, jedan od najpoznatijih i najcenjenijih istraživača odnosa
na Balkanu, analizirajući ekspoze ministra Geremeka prebacio mu je „jednostranost“
i „jednoznačnost“. U govoru je, po Valdenbergovom mišljenju, izostalo nadoveziva-
7 Ibid., 181.
8 Kryzys w Kosowie – Decyzja NATO – Konferencja prasowa Prezydenta RP, www.prezydent.
pl/aleksandra-kwasniewskiego/aktualnosci/rok-2000-i-starsze/ar (pristupljeno 9. 10. 2016).
9 Odpowiedź Ministra Spraw Zagranicznych RP Bronisława Geremka na oświadczenie senatora
Zbigniewa Gołąbka, złożone na 33. posiedzeniu Senatu („Diariusz Senatu RP“ nr 35), ww2.senat.
pl/k4/dok/diar/39/3906 (pristupljeno 9. 10. 2016).
10 Sejm Rzeczypospolitej Polskiej. 3 kadencja, 47 posiedzenie, 1 dzień (8. 4. 1999). 4 punkt
porządku dziennego: Informacja rządu o podstawowych kierunkach polityki zagranicznej Polski. Minis-
ter Spraw Zagranicznych Bronisław Geremek, http://orka2.sejm. gov. pl/Debata3.nsf/main/48BD8E19
(pristupljeno 9. 10. 2016).
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
12
nje na najvažnija pitanja, a to su: pravne osnove intervencije i njene posledice, kao i
razmatranje istorijskih uslovljenosti etničkog konflikta na Kosovu.11
O intervenciji NATO-a oglasili su se i predstavnici glavnih poljskih parlamen-
tarnih klubova.12 Zvaničan stav Poljske podržala je Izborna akcija Solidarnost
(AWS).13 Takođe, akciju je – u ime Saveza demokratske levice (SLD) – odobrio
Lešek Miler „zbog uverenja da u današnjoj Evropi i stoleću koje dolazi nijedna vlast
ne može da se oseća ovlašćenom da primenjuje etničko čišćenje i represiju“. Ipak,
angažovanje u „krvavoj balkanskoj drami“ predstavlja poraz političara i diplomatije,
konstatovao je Miler.14
Vojna intervencija NATO-a u Jugoslaviji podelila je poljsku političku scenu,
na šta ukazuju ne samo različite reakcije na levici i desnici već i u okrilju iste partije.
Zvanično, Poljska je ispoljavala solidarnost sa Paktom, ali su taj jednoglasan stav
remetili unutrašnji sporovi.15 Balkanska kriza je podelila poljsku levicu. Zvaničan
stav kluba SLD nisu podržali svi poslanici. Lider Poljske socijalističke partije (PPS,
pripadala klubu SLD) Pjotr Ikonovič uputio je poljskoj diplomatiji apel da „ne bude
previše revnosna“ u podržavanju nametane optike: „Danas nisu progovorili samo
topovi. Danas je pobedio način razmišljanja generala, generala koje pokreće vojno-
industrijski kompleks“. Ikonovič se pokazao kao predstavnik dela poljskog javnog
mnjenja koje je bilo zabrinuto zbog eskalacije nasilja: „To što se dogodilo u Jugosla-
viji – bombe na Kosovu, u Prištini i u Beogradu svedoči samo o jednom: da na prob-
leme ne treba pucati, probleme treba rešavati političkim putem“.16 Na protivljenje
brojnih partijskih kolega naišla je i poseta Beogradu Pjotra Ikonoviča i još troje pos-
lanika SLD: Pjotra Gađinovskog, Vita Majevskog i Izabele Sjerakovske koja je pred-
sedavala poljsko-jugoslovenskom parlamentarnom grupom. Klub SLD zvanično nije
ni podržao niti se protivio putu u Beograd; taj put je od samog početka izazivao kon-
troverze, a po mišljenju resora spoljnih poslova bio je „nepreporučljiv“.17 Priliku da
se obrazloži svrsishodnost posete predstavljalo je zajedničko zasedanje Komisije
spoljnih poslova i Komisije narodne odbrane Sejma 5. maja 1999, posvećeno odnosu
poljske politike prema situaciji na Balkanu. Sjerakovska je tom prilikom rekla: „Pos-
11 Marek Waldenberg, Rozbicie Jugosławii. Jugosłowiańskie lustro międzynarodowej polityki
(Warszawa: Wydawnictwo Naukowe SCHOLAR, 2005), 308.
12 Ibid., 308–311. Takođe: A. Orzelska, Polityka zagraniczna…, 232–236.
13 Sejm Rzeczypospolitej Polskiej. 3 kadencja, 47 posiedzenie, 1 dzień (8. 4. 1999). 4 punkt
porządku dziennego: Informacja rządu o podstawowych kierunkach polityki zagranicznej Polski. Poseł
Czesław Bielecki, http://orka2.sejm. gov. pl/Debata3.nsf/main/0CA9ED1A (pristupljeno 9. 10. 2016).
14 Sejm Rzeczypospolitej Polskiej. 3 kadencja, 47 posiedzenie, 1 dzień (8. 4. 1999). 4 punkt
porządku dziennego: Informacja rządu o podstawowych kierunkach polityki zagranicznej Polski. Poseł
Leszek Miller, http://orka2.sejm. gov. pl/Debata3.nsf/main/3F86F750 (pristupljeno 9. 10. 2016).
15 Mariusz Janicki, Magdalena Michalska, „Bomby i miny“, Polityka, br. 21, (1999).
16 M. Waldenberg, Rozbicie Jugosławii, 308–309; Sejm Rzeczypospolitej Polskiej. 3 kadencja,
47 posiedzenie, 1 dzień (8. 4. 1999). 4 punkt porządku dziennego: Informacja rządu o podstawowych
kierunkach polityki zagranicznej Polski. Poseł Piotr Ikonowicz, http://orka2.sejm.gov.
pl/Debata3.nsf/main/2FCC18CF (pristupljeno 9. 10. 2016).
17 M. Janicki, M. Michalska, op. cit.; „Posłowie SLD jadą do Belgradu“, http://archiwum. rp.
pl/artykul/225337-Poslowie-SLD-jada-do-Belgradu. html, (pristupljeno 10. 11. 2016); „Miloszević dzieli
lewicę”, Gazeta Wyborcza, br. 102, (1999). Sjerakovska je podvlačila da je u Jugoslaviju otputovala u
atmosferi hajke koju su pravili poljski mediji i vladajuća koalicija. Apel redigovan na njenu inicijativu
podržalo je 119 poslanika. Dziś, br. 7, (1999), 14–15.
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 13
le otpočinjanja ratnih dejstava od strane NATO-a dobila sam poziv od Komisije spo-
ljnih poslova skupštine Federativne Republike Jugoslavije. Poziv je bio veoma kra-
tak: „Dođite. Hoćemo da razgovaramo sa vama“. Ako nas Jugosloveni pozivaju i
hoće da razgovaraju sa nama, to je važno (...) nemamo želju da se čak ni slučajno
sretnemo sa gospodinom Miloševićem, pošto putujemo na poziv parlamentaraca. O
čemu ćemo da razgovaramo sa našim jugoslovenskim kolegama? O obustavljanju
konflikta (...). Ako bi na neki skroman način glas poljskih parlamentaraca, među
njima moj – ženski – mogao da spreči nesreću, vredi preduzeti takvu inicijativu. Za
mene nema razlike da li plače srpsko, makedonsko ili albansko dete. Plače dete“.18 U
kontekstu angažovanja poslanika levice, treba dodati da je dva meseca posle početka
bombardovanja, na inicijativu Izabele Sjerakovske i Pjotra Ikonoviča, grupa poslani-
ka SLD i PSL podnela projekat rezolucije „U predmetu okončavanja rata u Jugosla-
viji“.19 Zatim, 10. aprila 1999. poslanice SLD uputile su Apel ženama Evrope i Sje-
dinjenih Država koji je pozivao na obustavljanje bombardovanja i otpočinjanje miro-
vnih pregovora.20 Grupa od 61 poslanika SLD uputila je sličan apel predsedniku
SAD Bilu Klintonu. Zalažući se za primenu mirovnih rešenja poslanici navode:
„Niko ne sumnja da je najveća vojna sila na svetu u stanju da sa lica zemlje izbriše
čitavu Jugoslaviju. Molimo Vas da to ne dokazujete“.21
O pitanju bombardovanja izjašnjavali su se i poslanici drugih klubova. Najpre
je Jacek Soska, portparol Poljske narodne stranke (PSL), izdao saopštenje u kome je
„kategorično“ zahtevao „prekidanje zverskih bombardovanja“, a kasnije je Marek
Savicki, potpredsednik PSL, objavio da to nije stav partije već samog Soske.22
Votum separatum prema deklaraciji podrške za akciju NATO-a izneo je Jan Lopu-
šanjski koji je napustio AWS i osnovao partiju protivnu NATO-u i EU pod nazivom
Poljski sporazum.23 Rat NATO–Jugoslavija izazvao je emotivnu reakciju funkcione-
ra Unije slobode (UW) koji su zvanično „osudili one koji u inostranstvu i Poljskoj
istupaju protiv delovanja saveznika. Nezavisno od argumenata kojima se služe oni
istupaju u odbrani genocida“.24 Osim toga, dok je rukovodstvo UW podržavalo NATO
intervenciju, gotovo četvrtina njenih birača je imala drugačije mišljenje o tom pitanju.25
Koliko je nekim poslanicima bilo teško da prihvate moralne i političke premi-
se odluke NATO-a, veće kontroverze nije izazivalo pitanje humanitarne pomoći u
18 Posiedzenie połączonych Komisji Spraw Zagranicznych i Obrony Narodowej Sejmu RP,
http://orka. sejm. gov. pl/Biuletyn. nsf/0/CFF6A58091A57C11C1256B730036B373 (pristupljeno 13. 11.
2016). Za vreme boravka u Beogradu članovima poljskog parlamenta su pokazani bombardovani objekti,
među njima i zdanje kineske ambasade i Radio televizije Srbije. Sreli su se sa poglavarima pravoslavne i
katoličke crkve u Srbiji – patrijarhom Pavlom i nadbiskupom Francom Perkom, a takođe i sa Poljacima
koji žive u Beogradu. Trybuna, (13. 5. 1999).
19 Dominika Wielowieyska, „Miloszević musi się wycofać“, Gazeta Wyborcza, br. 120, (1999).
20 Trybuna, (11. 5. 1999).
21 Trybuna, br. 89 (16. 4. 1999).
22 Jerzy Sławomir Mac, Anna Bogusz, „Barwy walki. Przeciwnicy NATO wszystkich krajów –
łączą się“, Wprost, br. 15, (1999).
23 Partie i koalicje polityczne III Rzeczypospolitej, (ur.) Krystyna Paszkiewicz (Wrocław:
Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2000), 79–80.
24 Bogusław Mazur, „Wojna o pokój“, Wprost, br. 18, (1999); Ryszard Holzer, „Emocje UW”,
Gazeta Wyborcza, br. 97, (1999), 2.
25 J. Sławomir Mac, A. Bogusz, op. cit.
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
14
koju je poljska vlada odlučila da se uključi preko organizovanja humanitarnih tran-
sporta, kao i obezbeđujući u Poljskoj smeštaj za albanske izbeglice sa Kosova. U
akciju pomoći uključile su se i nevladine organizacije (Poljska humanitarna akcija,
Veliki orkestar praznične pomoći, Karitas Poljska, poljski Crveni krst)26 i organi
lokalne samouprave. Prve izbeglice su primljene u Smoševu kod Varšave.27 Zahva-
ljujući Upravi grada Krakova i sejmika malopoljskog vojvodstva u selu Golkovice
kod Starog Sonča pripremljeno je 300 mesta za prihvat albanskih izbeglica. Na kra-
kovskom Glavnom trgu za njih je 21. maja 1999. organizovan dobrotvorni koncert
pod pokroviteljstvom premijera Ježija Buzka i gradonačelnika Krakova Andžeja
Golaša.28
Poljaci su odlučili da pomognu, uprkos propagandi nenaklonjenoj Srbima, i
stanovnicima Kragujevca razorenog vojnim dejstvima NATO-a.29 Inicijativa je pote-
kla od lokalnih vlasti i stanovnika bratskog grada Bidgošča. Lokalna štampa, između
ostalog i Gazeta Pomorska, objavljivala je dosta informacija iz Jugoslavije. Već u
toku bombardovanja je najavljeno da će posle prestanka neposredne opasnosti Bid-
gošč pružiti humanitarnu pomoć stanovnicima bratskog grada. Od aprila 1999. trajale
su pripreme i prikupljanje pomoći među preduzećima i privatnim licima, a 8. sep-
tembra 1999. krenuo je konvoj od tri kamiona sa 60 tona tovara. Na poziv gradona-
čelnika Kragujevca u posetu tom gradu uputili su se gradonačelnik Bidgošča Roman
Jasjakjevič i predsedavajuća gradskog saveta Felicija Gvinćinjska.30
Intervencija NATO-a u odabranim publicističkim tekstovima
„Kaznena ekspedicija“ Severnoatlantskog pakta protiv Jugoslavije izazvala je
žive reakcije u celom svetu, a posebno u državama koje su učestvovale u toj akciji.31
Napad NATO-a na Jugoslaviju je takođe izazvao znatne emocije i kontroverze u
Poljskoj. Rat NATO-a sa Jugoslavijom je postao tema brojnih poljskih publikacija.
Mada su saznanja ovdašnjih naučnika vezana za srpsko-albanski konflikt za Kosovo
dosta bogata, većina istraživača se koncentrisala na njegovu istorijsko-političku uslo-
vljenost i na analizu toka operacije Allied Force. Takođe, analizirani su i njeni medij-
ski aspekti. Ipak, barem do sada, izostajala je publikacija posvećena isključivo reak-
cijama poljskog javnog mnjenja na ovo bombardovanje. Treba, međutim, naglasiti da
26 Janusz Tomaszewski, „Globalna pomoc“, Wprost, br. 16, (1999); Magdalena Jarco, Marcin
Klimkowski, „Serce Polski“, Wprost, br. 16, (1999); Jacek Szczęsny, Piotr Kudzia, „Wędrówka ludów“,
Wprost, br. 16, (1999); Piotr Pytlakowski, Jowita Flankowska, „Przystanek na żądanie“, Polityka, br. 17,
(1999). 27 Wojciech Staszewski, Monika Słowakiewicz, „Spokojne niebo nad Smoszewem“, Gazeta
Wyborcza, br. 85, (1999).
28 Piotr Pytlakowski, „Małe Bałkany“, Polityka, br. 24, (1999); Maciej Łuczak, „Koncert dla
Kosowa“, Wprost, br. 21, (1999).
29 Przemysław Biegański, „Współpraca miast partnerskich na przykładzie Bydgoszczy i
Kragujevca“, u: Polska i Jugosławia w stosunkach międzynarodowych po II wojnie światowej, Zbornik
radova, urednici Momčilo Pavlović i Andrzej Zaćmiński (Bydgoszcz: Wydawnictwo Uniwersytetu
Kazimierza Wielkiego, 2014), 379.
30 Gazeta Pomorska, br. 209, (7. 9. 1999).
31 Antoni Czubiński, Historia powszechna XX wieku (Poznań: Wydawnictwo Poznańskie, 2003), 749.
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 15
su bitan doprinos istraživanjima na tom polju dali Marek Valdenberg i Lukaš Šur-
minjski.32
Interesovanje poljske javnosti za situaciju na Balkanu tokom NATO bombar-
dovanja bilo je znatno. Konflikt je privukao pažnju izrazite većine Poljaka. Na osno-
vu ispitivanja javnog mnjenja koje je nekoliko puta izvršio Centar za ispitivanje jav-
nog mnjenja (OBOP)33 proisticalo je da se poljsko društvo dobro orijentisalo u unut-
rašnjim pitanjima Jugoslavije. U Poljskoj su redovno praćeni događaji na Balkanu,
uz razmatranje mogućih scenarija rešavanja situacije i – sa protokom vremena – pos-
ledica rata na Kosovo ne samo u kontekstu humanitarne krize, već uopšte jugoslo-
venske istorije i identiteta.34
Većina časopisa i novina je objavljivala redakcijske uvodnike i aktuelne
informacije sa Balkana, a prenošeni su i tekstovi iz evropskih i američkih listova
važnih za formiranje javnog mnjenja koji su izražavali širok spektar gledišta (najviše
tekstova iz zapadne štampe donosio je nedeljnik Forum, koji inače daje pregled svet-
ske štampe). Rezultati ispitivanja su pokazivali prilično veliku polarizaciju pogleda, a
takođe i održavanje čak do kraja operacije NATO-a skoro nepromenjenih ocena o
pitanju njene opravdanosti. U ispitivanju koje je tokom 16–21. juna 1999. izvršio
CBOS 48% ispitanika je podržavalo intervenciju NATO-a u Jugoslaviji; istovremeno
je porasla podrška članstvu Poljske u NATO-u.35
U publikacijama koje su sistematski izlazile tokom bombardovanja analizirana
je istorijska i kulturna uslovljenost srpsko-albanskog konflikta na Kosovu, njegova
eskalacija i međunarodne reakcije. Ovog puta, suprotno prvoj polovini devedesetih
godina, to je bio i „naš konflikt“:36 „Skoro dva meseca NATO bombarduje Jugoslavi-
ju. I to je takođe naš rat, mada poljske bombe i rakete ne padaju na ’tvrde’ i ’meke’
ciljeve u Srbiji ili na Kosovu. Statiramo u drami koja pred našim očima menja lice
Evrope i, možda, i sveta“37 – pisao je Adam Kšeminjski o konfliktu koji je u Poljskoj
32 Videti: Magdalena Pioruńska, Przyczyny rozpadu Jugosławii w latach 90. XX wieku
(Poznań: Wydawnictwo Naukowe Scriptorum, 2010); Izabela Rycerska, Rozpad Jugosławii.
Przyczyny i przebieg (Kielce: Wyd. Akademii Świętokrzyskiej, 2003); Maciej Kuczyński, Bałkańska
pożoga: wojny i konflikty na Bałkanach w latach 1981–1999 (Warszawa: Biuro Prasy i Informacji
Ministerstwa Obrony Narodowej, 1999); Maciej Kuczyński, Marian Ray-Ciemięga, Bałkański
syndrom: konflikty zbrojne w byłej Jugosławii 1991–1999 i wojna w Kosowie: udział
wielonarodowych sił pokojowych NATO w utrzymaniu pokoju na Bałkanach 1993–2000 (Warszawa:
Dom Wydawniczy Elipsa, 2000).
33 Prvo ispitivanje poljskog javnog mnjenja o problemima vezanim za rat na Balkanu OBOP je
izvršio sedam dana posle početka vazdušnih napada NATO na Jugoslaviju. „NATO – Jugosławia: Polacy
o konflikcie zbrojnym“, http://tnsglobal. pl/archiv_files/048–99.pdf (pristupljeno 5. 11. 2016). Uporediti:
kominikei Centra za ispitivanje javnog mnjenja (CBOS) – Polacy o interwencji NATO w Jugosławii.
Komunikat z badań. Warszawa, kwiecień’ 99, http://www.cbos. pl/SPISKOM. POL/1999/-
K_053_99.PDF, (pristupljeno 17. 10. 2016).
34 Andrzej Szoszkiewicz, „Serbska ruletka“, Wprost, br. 15, (1999); Juliusz Urbanowicz,
„Strażnik świata“, Wprost, br. 16, (1999); Andrzej Nowosad, „Wojny po wojnie“, Polityka, br. 25,
(1999); Artur Górski, „Lot mydlanej bańki“, Polityka, br. 26, (1999); isti, „Krajobraz po bitwie“,
Polityka, br. 27, (1999); Miłada Jędrysik, „Uzbrojone prawa człowieka“, Gazeta Wyborcza, br. 154,
(1999), 10.
35 Gazeta Pomorska, br. 168, (21. 6. 1999).
36 Piotr Nowina – Konopka, „Świąteczny przekładaniec“, Wprost, br. 15, (1999).
37 Adam Krzemiński, „Bić czy nie bić“, Polityka, br. 20, (1999).
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
16
pokrenuo brojne političke, moralne i intelektualne debate usmerene na traženje kom-
pleksnog rešenja balkanskog problema.
Štampa je, slično političkim partijama, iznosila različita mišljenja o intervenci-
ji NATO-a. Deo listova joj je bio naklonjen (npr. Gazeta Viborča), a drugi su prema
njoj bili izrazito kritični (Tribuna). Malobrojni su uspeli da sačuvaju uravnotežen
odnos prema angažovanju NATO-a na Balkanu. Prema poznavaocu medija Lukašu
Šurminjskom, „zdravu novinarsku distancu“ trudile su se da sačuvaju Žečpospolita i
Politika. U tu grupu se može ubrojati i Vprost. Među protivnicima intervencije našli
su se Tribuna, Nje, Điš, Misl Polska, Naša Polska, kao i Naš Đennjik – listovi blisko
povezani sa radikalnim političkim grupacijama, podjednako s leve kao i s desne stra-
ne političke scene, čiji su predstavnici ranije iznosili primedbe prema prijemu Poljske
u NATO.38 Pokušaji generalizacije stavova pojedinih listova su se vremenom poka-
zali nepouzdanim. U Politici su, ilustracije radi, objavljivali pristalice intervencije
kao i njeni protivnici (Ludvik Stoma). Tigodnjik Solidarnošć je u istom broju objavio
tekst Andžeja Gelberga naslovljen „Nie wolno zatrzymywać się w pół drogi“ („Ne
sme se zadržavati na pola puta“) koji je naglašavao tesnu vezu između vojnih dejsta-
va NATO-a sa neophodnošću odbrane ljudskih prava, kao i tekst Valdemara Lisjaka
„Protestuję“ („Protestujem“) u kojem autor piše: „Protestujem protiv banditskog
napada vojske Zapada na suverenu jugoslovensku državu – napada čiji je cilj otima-
nje velikog dela teritorije te države“.39
U vezi sa kosovskom krizom postavljena su brojna pitanja: Da li se u multiet-
ničkoj i multikulturalnoj Evropi može prihvatiti unutrašnja invazija vojske zemlje
čija vlada ne ume da osigura autonomiju jedne od svojih provincija?40; Kakve zakon-
ske osnove treba da ima vojna intervencija preduzeta u ime humanitarnih vrednosti i
da li prirodno pravo može da bude osnova političke delatnosti?; „Da li je život Kurda
i Ruanđanina manje vredan jer su imali peh da se rode van Evrope?“.41 Kako se akci-
ja Pakta produžavala, čak i među osobama koje su ju podržavale počele su se pojav-
ljivati sumnje. Pitano je: „Da li je akcija NATO-a bila neophodna?“;42 „Koliko će još
vremena i žrtava odneti?“;43 „Da li je Kosovo poslednji čin jugoslovenske tragedije?
Ili će se pak u obližnjoj Makedoniji uskoro ponoviti scenario poznat iz Bosne i Her-
cegovine? Koliko dugo će NATO bombardovati Jugoslaviju i da li će napadi biti
vršeni samo iz vazduha?“;44 „Ko će platiti Srbima za višemilijardske štete nanete u
toku nekoliko nedelja ’s laserskom preciznošću’ višemilijardskim bombama bacanim
iz višemilijardskih aviona na imetak naroda pretvaran u ruševine: na fabrike, rudnike,
rafinerije, mostove, autoputeve, zgrade i televizijske stanice?“.45 Pisano je o teško-
38 J. Sławomir Mac, A. Bogusz, op. cit. Više o tome: Łukasz Szurmiński, Mechanizmy
propagandy. Wizerunek konfliktu kosowskiego w publicystyce (Warszawa: Aspra, 2008), 225–236, 246.
39 Andrzej Gelberg, Waldemar Łysiak, „Pojedynek: czy interwencja NATO jest słuszna?“,
Tygodnik Solidarność, br. 14, (2. 4. 1999), 3.
40 Czesław Bielecki, „Obrona Europy“, Wprost, br. 14, (1999).
41 Jarosław Giziński, „Wojna o pokój“, Wprost, br. 14, (1999).
42 Marek Ostrowski, Jerzy Baczyński, „Święto na później“, Polityka, br. 17, (1999).
43 Piotr Moszyński, „To nie żarty“, Wprost, br. 16, (1999).
44 Andrzej Nowosad, „Bałkańskie domino“, Polityka, br. 15, (1999).
45 Walery Amiel, „Leczenie bombami“, Wprost, br. 19, (1999).
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 17
ćama u definisanju prirode balkanskih događaja: „Da li je to rat ili intervencija, ili
možda neka druga, nedefinisana operacija?“, početkom maja 1999. odgovor na ovo
pitanje tražio je Pjotr Novina-Konopka.46
Razmatrano je da li je intervencija NATO-a mogla uspešno rešiti komplikova-
ne etničke probleme na Balkanu,47 kao i „Zašto Evropljani sopstvenim političkim,
privrednim i diplomatskim snagama ne umeju da izađu na kraj sa svojim problemi-
ma?“.48 Ukazivano je na nužnost da javno mnjenje u Poljskoj podrži akciju NATO,
što ne treba da isključuje javnu diskusiju. Često je citiran stav Zbignjeva Bžežinj-
skog, uticajnog američkog političara poljskog porekla, koji je podvlačio potrebu
vođenja vazdušne kampanje sve do postizanja nameravanih ciljeva: „NATO će
pomoći Miloševiću da donese odluku“.49
Razmatrajući balkansku dramu često se pozivalo na poljsko iskustvo. Publicis-
ta i političar Česlav Bjelecki (tada poslanik AWS) pisao je: „Poljska je već preživela
iskustvo unutrašnje agresije. To je bilo ratno stanje. Za potrebe švajcarske štampe
nazvao sam ga crvenim aparthejdom. Crveni – koji su bili u manjini – tada su ugnje-
tavali bele, tačnije crveno-bele. Prošlo je dosta godina i beogradski režim dalje
ugnjetava kosovske Albance koji su većina na tom parčetu zemlje. To što Srbi smat-
raju Kosovo svojim matičnom zemljom – kolevkom naroda – ne daje im nikakvo
pravo za progone Kosovara koji žele autonomiju“.50
Ježi Surdikovski, jedan od protivnika vojne akcije Pakta, konstatovao je:
„Zaboravilo se na psihologiju malih, iskompleksiranih naroda koje je istorija teško
iskušavala, kao makar i Poljake. Da je predsednik Roland Regan u odmazdi za uvo-
đenje u decembru 1981. ratnog stanja počeo da bombarduje Varšavu, postigao bi
samo ujedinjenje naroda oko generala Jaruzelskog i priznavanje „Solidarnosti“ za
zločinačku organizaciju“. Prema Surdikovskom, zapadnim stratezima je „nedostajao
razum i umeće predviđanja“. O tome da se njihova taktika pokazala pogrešnom
iznad svega svedoči činjenica da se položaj stanovnika Kosova pogoršao, a Milo-
šević dobio „izvanredan poklon: ujedinjenje naroda oko diktatora protiv spoljnog
neprijatelja“.51
Poljsko javno mnjenje se živo interesovalo za život i delatnost Slobodana
Miloševića – koji je ponekad nazivan „predsednikom rata“ – i njegovih saradnika.
Beogradski režim je kritikovan i prebacivano mu je manipulisanje društvom. Kao što
je primetio Lukaš Šurminjski, Miloševića je bez ikakvih skrupula posebno napadala
Gazeta Viborča koristeći u tu svrhu emotivan rečnik.52 Istican je problem Miloševi-
46 Piotr Nowina-Konopka, „Pieczeń z bizona“, Wprost, br. 18, (1999).
47 Krzysztof Kęciek, „Serbska pułapka?: interwencja NATO nie rozwiązała żadnego problemu“,
Przegląd Tygodniowy, br. 13, (1999), 4–5; Jerzy Jedlicki, „Dobre chęci, skutki opłakane: wojna NATO z
Jugosławią”, Gazeta Wyborcza, br. 100 (1999), 6–7.
48 Sejm Rzeczypospolitej Polskiej. 3 kadencja, 47 posiedzenie, 1 dzień (8. 4. 1999). 4 punkt
porządku dziennego: Informacja rządu o podstawowych kierunkach polityki zagranicznej Polski.
Poseł Piotr Ikonowicz, http://orka2.sejm. gov. pl/Debata3.nsf/main/2FCC18CF, (pristupljeno 9. 10.
2016). 49 Forum, br. 14, (4. 4. 1999).
50 Czesław Bielecki, „Obrona Europy“, Wprost, br. 14, (1999).
51 Jerzy Surdykowski, „Czas łotra“, Wprost, br. 19, (1999).
52 Łukasz Szurmiński, Mechanizmy propagandy, 226.
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
18
ćeve odgovornosti za „zločine koje su počinili Srbi“ i praćene su okolnosti podizanja
tužbe protiv njega u Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu.53
Po mišljenju većine Poljaka najodgovornija za izbijanje rata bila je vlada
Jugoslavije, mada je uočavana i krivica Albanaca sa Kosova i vlada država NATO-a.
Ipak, nisu svi bili uvereni da su sva sredstva mirnog rešavanja srpsko-albanskog spo-
ra za Kosovo bila iscrpljena.54 Takođe, u Poljskoj nisu svi verovali propagandi koja
je govorila da Oslobodilačka vojska Kosova nije činila zločine, praveći se da je UÇK
„armija anđela“.55 Analizirani su njena struktura i delovanje,56 uz obraćanje pažnje
na diplomatski talenat vođe UÇK Hašima Tačija, „moćnog čoveka“ Kosova. Prema
mišljenju poljskih posmatrača: „Tačijevo političko remek-delo je bilo uveravanje
Zapada da bombarduje Jugoslaviju. U Rambujeu je uspeo da celu krivicu za krizu na
Kosovu prebaci na Miloševića i ućutka glasove koji su podsećali na to da su etničko
čišćenje na Kosovu, u suštini, otpočeli Albanci“.57
Odnos prema NATO intervenciji u Jugoslaviji izazvao je oštre sporove među
publicistima koji su predstavljali tadašnju vladajuću koaliciju i deo opozicije, prosto
„isturanje najtežih topova“ zaključno sa optužbama za izdaju nacionalnih interesa.
Ježi Marek Novakovski i „Tigodnjiku Solidarnošć“ tvrdili su da su na stranicama
Tribune i Nje izlazili tekstovi koji su nanosili štetu poljskim državnim interesima; u
tim tekstovima NATO je predstavljan kao agresor koji realizuje interese Sjedinjenih
Američkih Država.58 Autori tekstova u teorijskom mesečniku postkomunističke levi-
ce Điš (Mječislav Rakovski, Joana Ravik, Vladislav Baka i drugi) principijelno su
negirali pravo upotrebe sile prema Jugoslaviji, uočavajući razne povode za vojno
angažovanje Zapada, često skrivane pred međunarodnim javnim mnjenjem (npr. ulo-
ga vojne industrije u SAD). Istovremeno je primećeno da se kritičari bombardovanja
Jugoslavije nalaze u teškoj situaciji.59 Pristalice jednoznačno proameričkog stava o
pitanju intervencije pozivale su se na povoljna ispitivanja javnog mnjenja u pogledu
odluke o napadu NATO-a. Poljska strana, po njihovom mišljenju, koja direktno ne
učestvuje u operaciji niti je finansira treba da joj pruži „barem jasnu podršku“.60
List koje je ratu u Jugoslaviji posvećivao izuzetno mnogo prostora bila je Tri-
buna koja je izražavala gledišta postkomunističke poljske Socijaldemokratije (od 15.
aprila 1999. koalicije Savez demokratske levice – SLD). U to vreme SLD je zauzi-
mao najviše mesto u ispitivanjima podrške političkim partijama u Poljskoj. Mada su
rukovodioci SLD zvanično izražavali podršku akciji NATO, na stranicama novina
povezanih sa levicom generalno se odlučno protivilo intervenciji. Podvlačeno je
53 Maria Graczyk, Andrzej Szoszkiewicz, „Prezydent WOJNY“, Wprost, br. 16, (1999); Marek
Popowski, „Pistolet w kolebce“, Wprost, br. 16, (1999); Andrzej Szoszkiewicz, Maciej Łuczak,
„Trybunał sumienia“, Wprost, br. 18, (1999); Artur Górski, „Wańka – wstańka“, Polityka, br. 42, (1999);
A. Mandalian, „Niepoprawność pamięci“, Gazeta Wyborcza, br. 261, (1999), 15.
54 „NATO – Jugosławia: Polacy o konflikcie zbrojnym“, http://tnsglobal. pl/archiv_files/048–
99.pdf (pristupljeno 5. 11. 2016).
55 Walery Amiel, „Leczenie bombami“, Wprost, br. 19, (1999).
56 Jacek Pałasiński, „Wojsko z cienia“, Wprost, br. 23, (1999).
57 Jacek Pałasiński, „Strategia Węża“, Wprost, br. 28, (1999).
58 „Głos agentury”, Nie, br. 16, (22. 4. 1999).
59 Dziś, br. 6, (1999).
60 Forum, br. 14, (4. 4. 1999), redakcijski uvodnik.
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 19
selektivno tretiranje ljudskih prava od strane američkih i evropskih političara, ukazi-
vano je na izostanak mandata OUN za vojnu akciju u Jugoslaviji, pisano je „o dve
strane medalje na Kosovu“, objavljivani su članci iz svetske štampe koji dovode u
sumnju smisao bombardovanja civilnih objekata u Srbiji, prenošene su informacije o
izrazima simpatije i saosećanja Poljaka sa srpskim stanovništvom, objavljivani inter-
vjui sa srpskim političarima (npr. ambasadorom Jugoslavije u Poljskoj Zoranom
Novakovićem),61 ali pre svega neprekidno je informisano o tragičnim posledicama
bombardovanja civilnih ciljeva koja su povećavala tragediju ljudi na Kosovu. Ured-
nik Tribune Januš Rolicki je to sažeo u sledećem iskazu: „Stidim se što moja Otad-
žbina, htela ne htela, nastupa u ulozi agresora“.62
Stav poznatih javnih ličnosti – Tadeuša Mazovjeckog,
Leha Valense i Mareka Edelmana
Podrška intervenciji NATO-a u poljskom društvu bila je visoka, mada se pro-
dužavanjem bombardovanja procenat njenih pristalica smanjivao. Polovina Poljaka
je odobravala akciju i to su najčešće bile osobe desničarskih ili centrodesničarskih
pogleda. Neznatno manje je bilo protiv. Intervenciju Pakta, u većini slučajeva, nisu
podržavale pristalice levice. U obe grupe su, ipak, dominirale osobe koje su mišljenje
izražavale na umeren način („pre da“, „pre ne“).63
Formulišući svoje stavove brojni Poljaci su uzimali u obzir mišljenja poznatih
ličnosti – autoriteta kao što su Tadeuš Mazovjecki, Marek Edelman ili Leh Valensa,
pri čemu su se skoro svi pozivali na reči pape Jovana Pavla II koji je više puta apelo-
vao na političare da prekinu krvoproliće na Balkanu. Prema Tadeušu Mazovjeckom,
specijalnom izaslaniku Komisije za ljudska prava OUN na teritoriji bivše Jugoslavije
u razdoblju 1992–1995, intervencija NATO-a je bila nužnost. Mazovjecki nije imao
bilo kakve sumnje u njenu opravdanost, pošto „predugo se mirilo sa mišlju da će se
balkanski problem ’nekako’ rešiti sam“. Nezavisno od počinjenih grešaka stalo se
„na kraj nemoći sveta prema jugoslovenskom konfliktu“.64 Mazovjecki je više puta u
intervjuima pokazao saosećanje sa ugnjetavanim Albancima sa Kosova, a takođe i sa
Srbima čije domove je NATO bombardovao, jer „svaki bol, svaka smrt je podjedna-
ko strašna“.65 Delovanja NATO-a u Jugoslaviji je odlučno podržao Marek Edelman,
jedan od legendarnih vođa ustanka u varšavskom getu 1943, a u naznačenom periodu
funkcioner Unije slobode. Edelman je ocenio da je odluka članica NATO o vazduš-
nim napadima na Kosovu preloman trenutak u svetskoj povesti, pošto je rat prvi put
objavljen radi odbrane ljudskih prava, a ne radi težnje za proširenjem teritorija ili
61 Trybuna, br. 85 (12. 4. 1999).
62 Trybuna, br. 72 (26. 4. 1999).
63 NATO – Jugosławia: Polacy o konflikcie zbrojnym“, http://tnsglobal. pl/archiv_files/048–99
(pristupljeno 5. 11. 2016); „Kosowo – wojna w mediach i w opinii publicznej“, http://tnsglobal.
pl/archiv_files/068–99 (pristupljeno 5. 11. 2016).
64 Ryszard Bilski, „Wojny jugosłowiańskie. Rozmowa z Tadeuszem Mazowieckim“, u: Kocioł
bałkański, 417–420.
65 Iza Wodzińska, „Każdy ból, każda śmierć. Rozmowa z Tadeuszem Mazowieckim, byłym
specjalnym sprawozdawcą ONZ do spraw przestrzegania praw człowieka w Jugosławii“, Gazeta
Pomorska, (9. 4. 1999), 2.
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
20
osvajanjem sirovina. U specijalnom pismu predsednicima Bilu Klintonu i Žaku Šira-
ku, premijeru Toniju Bleru, kancelaru Gerhardu Šrederu, generalnom sekretaru
NATO Havijeru Solani i svim liderima NATO država, apelovao je da se na Kosovo
upute kopnene snage. „Mir na Balkanu može da zavede samo kopnena armija (...).
Znam kako je za one koji šalju vojnike u rat bolna svest da oni mogu da poginu. Ali
takođe znam, kao svi iz mog pokolenja, da sloboda ima i mora da ima svoju cenu“,
tvrdio je Edelman.66 Za iznuđivanje ustupaka od Miloševića izjašnjavao se i poznati
poljski pisac Stanislav Lem.67
Leh Valensa je odlučno osudio akciju Pakta prebacujući Poljskoj nedostatak
kritičnosti prema NATO-u. Smatrajući probleme vezane za rat u Jugoslaviji „suviše
važnim da bi bili prekrivani ćutanjem“,68 posvetio im je nekoliko uzastopnih feljtona
u nedeljniku Vprost. U jednom od njih Valensa piše: „Bombe NATO-a mi se ne čine
dobrom idejom. Naravno, budući da smo novopečeni član pakta moramo biti solidar-
ni sa njegovim odlukama (...). Ipak, solidarnost ne treba da prikriva razum i da oslo-
bađa od kritike (...). To su razlozi (nemoralnost, nezakonitost i neefikasnost) zbog
kojih mi se to ne sviđa“.69 Obrazlažući svoj stav pre svega sumnjama moralne priro-
de, uporedio je bombardovanje u ime ljudskih prava sa proterivanjem đavola Belze-
bubom. Uz to, akcija NATO-a izazvala je kod Valense rezerve pravne i vojne priro-
de. Po mišljenju nobelovca najbolje rešenje konflikta bili bi pregovori.70 Vođen tak-
vim ubeđenjem uputio je obema stranama pismo sa ponudom za posredovanje, kao i
posebno pismo dobitnicima Nobelove nagrade za mir sledeće sadržine:
„Dragi dobitniče Nobelove nagrade za mir i dragi kolego,
Duboko sam uveren da se prema Nobelovoj nagradi odnosite – kao i ja – ne
samo kao prema krunisanju delatnosti, ali takođe (a možda pre svega) kao obavezi.
Ako se bilo gde vodi rat to je istovremeno izazov nama, laureatima. Sada sam uzne-
miren situacijom na Balkanu. Milioni ljudi gube svoje domove i imetak, hiljade gube
živote, tone eksplozivnog materijala padaju na gradove i fabrike. Mi, ljudi mira, duž-
ni smo da ponudimo naše posredovanje i stanemo na kraj pogibiji i nesreći naroda.
Pozivam Vas da učestvujete u komitetu Nobelovci za mir na Balkanu čiji cilj će biti
pružanje ruke obema stranama konflikta i ubrzanje njegovog kraja. S prijateljskim
pozdravom, Leh Valensa“.71
Po Valensinom mišljenju ostvarenje mira na Balkanu će biti moguće ako budu
ispunjena tri „ne“: „ne“ etničkom čišćenju, proterivanju i kršenju ljudskih prava,
„ne“ promeni granica i „ne“ nasilnom rešavanju konflikata.72 Eliminisanju potenci-
jalnih polja konflikta može doprineti pravilno ocenjivanje verske identifikacije kao
političkog faktora.73 U jednom od feljtona Leh Valensa je izrazio razočaranost zbog
66 „Apel Marka Edelmana“, Gazeta Wyborcza, br. 79, (1999), 2; Joanna Szczęsna, „I już nic nie
było jak przedtem. Rozmowa z Markiem Edelmanem“, Magazyn, dodatek Gazety Wyborczej, br. 94,
(1999), 32; Bogusław Mazur, „Wojna o pokój“, Wprost, br. 18, (1999).
67 Trybuna, br. 72 (26. 3. 1999).
68 Lech Wałęsa, „Teraz o czasie“, Wprost, br. 19, (1999).
69 Lech Wałęsa, „Bazie i bomby“, Wprost, br. 15, (1999).
70 Isto.
71 Lech Wałęsa, „Zawsze się można dogadać“, Wprost, br. 16, (1999).
72 Isto.
73 Lech Wałęsa, „Okno i co za nim“, Wprost, br. 2, (1999).
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 21
odluka samita NATO-a u Vašingtonu rezimirajući na sledeći način: „Kada mudri
gremijumi diskutuju o embargu na tehnologiju, umiru ljudi“.74 Balkanska drama je,
po njegovom mišljenju, pokazala potrebu temeljnih promena u funkcionisanju među-
narodnih organizacija.75 Za Leha Valensu kraj NATO bombardovanja u Jugoslaviji
nije značio da će na tom prostoru zavladati mir. U feljtonu objavljenom 4. jula 1999.
on izražava svoja strahovanja: „Da li će se, braneći Albance od čistki, izazvati čistke
uperene protiv Srba? Već sada se srećemo sa masovnim srpskim egzodusom. Da li će
snage Severnoatlantskog pakta umeti da ih štite? Da li će umeti da drže mržnju u
pokornosti – ostaje da se nadamo“.76
Egzodus Albanaca sa Kosova i svakodnevni život
u bombardovanoj Jugoslaviji
Pažnju Poljaka privukao je i egzodus Albanaca sa Kosova. Mediji su pisali o
etničkom čišćenju koje je vršio režim Slobodana Miloševića,77 otežavajući Poljacima
pristup informacijama o oblastima uništenim bombardovanjem. „Ne znam kakve su
prave razmere razaranja u Srbiji, jer te vesti naša televizija skoro ne prenosi zaklanja-
jući se time da ne zna. A možda neće da zna?“, pisao je Tomaš Raček sugerišući
učešće sredstva javnog informisanja u kreiranju slike jugoslovenske ratne stvarnosti.
Ne podleže sumnji ocena da su sredstva masovnog informisanja odigrala značajnu
ulogu u konfliktu. U poljskoj stručnoj literaturi ocenjuje se da ona nisu bila samo
„sredstvo za ’proizvodnju’ odobravanja javnog mnjenja za rat“,78 već da su „predano
pozivala u njega“.79 Mada su mnogi Poljaci prihvatili medijsku ratnu propagandu,
nisu joj svi podlegli. Publicista Tomaš Raček ocenjuje: „Od kada smo ušli u NATO i
od kada je izbio rat u Jugoslaviji imam sve nametljiviji utisak da je televizija opet
postala podređena propagandi (...). U balkanskom konfliktu loši Srbi su predstavljani
na televiziji kao mešavina nacionalista i glupaka (traje rat, a oni učestvuju na koncer-
tima na otvorenom umesto da rade nešto pametno). Dobri su kosovski Albanci – koje
Srbi ubijaju i proteruju sa ognjišta – a i NATO države koje im pomažu organizujući
logore za izbeglice (...)“.80
Slika tragedije albanskog življa dominirala je u predstavama Poljaka o ratu.
Znatno ređe se u njima pojavljivala tema bombardovanja i njegovih posledica,81
mada je zahvaljujući poljskim dopisnicima javno mnjenje moglo u izvesnoj meri da
74 Lech Wałęsa, „Teraz o czasie“, Wprost, br. 19, (1999).
75 Isto.
76 Lech Wałęsa, „Pokój i przepaść“, Wprost, br. 27, (1999).
77 Henryk Suchar, „Kraina śmierci“, Wprost, br. 15, (1999); Piotr Nowina-Konopka, „Ludzie-
nic“, Wprost, br. 15, (1999); Maria Graczyk, Piotr Cirin, „Test dla zachodu“, Wprost, br. 19, (1999);
Piotr Nowina-Konopka, „Dziewięćset drugi tysiąc“, Wprost, br. 22, (1999); Artur Górski, „Ciesz się, że
żyjesz“, Polityka, br. 15, (1999); Witold Pawłowski, Artur Górski, „Ile Albanii?“, Polityka, br. 16,
(1999); Witold Pawłowski, „Pożytki z piechoty”, Polityka, br. 17, (1999).
78 Ł. Szurmiński, Mechanizmy propagandy…, 243.
79 M. Waldenberg, Rozbicie Jugosławii…, 300.
80 Tomasz Raczek, „Do przyjaciół Serbów”, Wprost, br. 16, (1999).
81 „Kosowo – wojna w mediach i w opinii publicznej“, http://tnsglobal. pl/archiv_files/068–
99.pdf (pristupljeno 5. 11. 2016).
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
22
upozna svakodnevni život u bombardovanim područjima Jugoslavije. Vesti novinara
koji su se nalazili na mestu događanja nisu uvek bile precizne i kasnije su ispravljane
(između ostalog, veličina gubitaka), ali su oni ipak uspeli da prikupe mnoga svedo-
čanstva predstavnika politike, nauke, kulture i tzv. običnih ljudi. Brojne informacije
je, između ostalog, preneo Rišard Bilski, dopisnik Žečpospolite.82
Primećene su tri vrste reakcije stanovnika Jugoslavije: panika, trud da se oču-
va privid svakodnevice i „nacionalna euforija“.83 Više puta je naglašavano da su vaz-
dušni napadi doprineli jačanju Miloševićeve pozicije među Srbima. Valeri Amjel
piše: „Greške NATO-a postale su efikasniji motor Miloševićevih uspeha nego njego-
va ’tiranija’“.84 O životu u prestonici za vreme bombardovanja razgovarao je Rišard
Bilski sa Biserkom Rajčić, prevodiocem poljske književnosti na srpski jezik, čiji je
Dnevnik – svedočanstvo drame stanovnika Jugoslavije – u Poljsku stigao u obliku
rukopisa nekoliko meseci posle rata.85
Četrdeset dana u bombardovanoj prestonici proveo je Robert Kalinovski, koji
jedan od svojih tekstova počinje rečima: „Neko ko je posetio Beograd pre NATO
bombardovanja danas će sa teškoćom prepoznati glavnu ulicu tog grada nazvanu
imenom kneza Miloša“. Novinar opisuje razoren grad i skreće pažnju na promene u
mentalitetu njegovih stanovnika: „Kada sam se dan pre početka napada našao u Beo-
gradu, svi su verovali u čudo. Bili su uvereni da će bombardovanje nekako biti izbe-
gnuto. Posle se pojavio strah (…). Posle nekoliko dana svetla više nisu gašena, a
strah – barem na neko vreme – ustupio je mesto antinatovskim raspoloženjima (…).
Ulice su se ponovo ispunile. Svakodnevni koncerti kod spomenika knezu Mihailu,
manifestacije jedinstva i protesti protiv bombardovanja kanalisali su strah i nesigur-
nost. Sa bine su odjekivale lepe jugoslovenske melodije, a na jakni svakog Beogra-
đanina se morala naći značka s natpisom „Target“. – Svi smo potencijalni ciljevi –
naglašavali su stanovnici glavnog grada Jugoslavije. – Ja ne podržavam političke
stavove Miloševića, ali sada sam s njim, jer je i on Srbin – rekao mi je, nadvikujući
muziku, tridesetpetogodišnji Nenad. Drugi su ponavljali to isto. Ipak, patriotski zanos
slabi iz dana u dan, iz nedelje u nedelju. Nema benzina i cigareta. Redovi pred kios-
cima za duvan, čija je prodaja ograničena, sve su duži. Hrane ima dovoljno, ali brzo
mogu iskrsnuti problemi s njenim transportom. Raste zamor, a posledice bombardo-
vanja se mogu videti sopstvenim očima“.86 Cenjeno je opredeljenje stanovnika pres-
tonice koji su se okupljali na mostovima i stvarajući žive zidove pokušavali da ne
dopuste uništavanje poslednjih prelaza preko reke.
Pojedini publicisti su sa gorkom ironijom pisali o tome da je deo Srba počeo
da tretira Poljake kao agresore. Ukazivano je na uništenu fasadu poljske ambasade u
82 M. Waldenberg, Rozbicie Jugosławii, 34–35.
83 Dorota Nowakowska, „Łzy na moście Branka“, Gazeta Wyborcza, br. 87, (1999); Milena
Dragiczević Szeszić, „Euforia i trudny spokój“, Gazeta Wyborcza, br. 81, (1999).
84 Walery Amiel, „Leczenie bombami“, Wprost, br. 19, (1999).
85 Ryszard Bilski, Kocioł bałkański (Warszawa: Bertelsmann Media, 2000), 393–395; Biserka
Rajcic, „Dziennik serbski“, Polityka, br. 38, (1999).
86 Robert Kalinowski, „Życie pod bombami“, Wprost, br. 21, (1999); P. Kowalczyk, P. Reszka,
„Złodzieje traktorów“, Rzeczpospolita, br. 126 (1999); R. Bilski, „Najdziwniejsze więzienie Europy“,
Rzeczpospolita, br. 39 (1999).
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 23
Beogradu, razbijene prozore i iscrtane kukaste krstove, natpise „Ubice“, „NATO slu-
ge“ i slično.87
Najviše potresnih izveštaja iz bombardovane prestonice Jugoslavije, a spora-
dično i sa drugih mesta, prenosile su novine Tribuna. U gotovo svakom izdanju izla-
zili su dopisi Ježija Hernjika i Eve Rosolak. O jugoslovenskim temama su još pisali
Januš Rolicki, Kristina Šelestovska, Eugeniuš Jamula, Zigmunt Slomkovski. U član-
cima je prikazivana drama stanovnika, objavljivane fotografije ranjene dece u bolni-
cama, informacije o žrtvama među izbeglicama koje su se vraćale na Kosovo a koje
je vazduhoplovstvo NATO-a greškom bombardovalo, pisano je o uništavanju infras-
trukture, vodovodne mreže, elektrana, o „tehničkim greškama“ i drugo. Pri tome je
primećeno da je „objektivno komentarisanje onoga što se dešava u zemlji [tj. Polj-
skoj] nepoželjno“.88 Novine su štampale članke poznatih publicista iz drugih listova
čije redakcije nisu htele da objavljuju tekstove koji su se protivili bombardovanju
civilnih ciljeva u Jugoslaviji, npr. Ludvika Stome koji se demonstrativno odrekao
honorara u korist srpske dece siročadi.89
Rat NATO–Jugoslavija i bezbednost Poljske, Evrope i sveta
Situacija na Balkanu budila je u Poljacima strahovanja za bezbednost Evrope i
sveta. Neposredno po otpočinjanju intervencije NATO-a – kako je proisticalo iz son-
diranja javnog mnjenja – nije bilo isključeno ni izbijanje svetskog rata. Vladalo je
interesovanje za problem Kosova u evropskoj politici, uzimajući u obzir reakciju
Crne Gore i zemalja koje se graniče sa Jugoslavijom. Praćene su informacije o stavu
Evropske unije u vezi sa NATO bombardovanjem Jugoslavije, ulozi EU u rasplitanju
„kosovskog gordijevog čvora“ i dugoročnoj strategiji za Balkan. Po mišljenju brojnih
posmatrača, Miloševićev režim i vojno angažovanje SAD „paradoksalno“ su ubrzali
proces integracije Evrope.90 Rat u Jugoslaviji je istovremeno za publiciste bio prilika
da ukažu na slabosti evropskog sistema vojne bezbednosti. Ježi Surdikovski je pisao:
„Intervencija NATO-a na Balkanu je pokazala vojno ništavilo Evrope. Izgradivši
države blagostanja sa inertnim i birokratizovanim privredama, Nemci, Francuzi,
Englezi i Italijani hoće da ih brani Amerika uz što manji sopstveni udeo“.91 Mnoge
Poljake je uznemiravala mogućnost da konflikt ugrozi bezbednost Poljske. Prilikom
pristupanja Poljske NATO-u 12. marta 1999, istican je značaj tog događaja za pobo-
87 J. Gadzinowski, „Zaciskając wybite zęby“, Nie, br. 21 (27. 5. 1999).
88 „Nadal nie widać wyjścia“, Trybuna, br. 88 (15. 5. 1999).
89 Trybuna, br. 94, (22. 4. 1999).
90 Jacek Potocki, „Małżeństwo z konieczności. Rozmowa z Milo Djukanoviciem, prezydentem
Republiki Czarnogóry”, Wprost, br. 27, (1999); Jacek Potocki, „Plan bałkański. Rozmowa z ANDREI G.
PLESU, ministrem spraw zagranicznych Rumunii“, Wprost, br. 22, (1999); Andrzej Szoszkiewicz,
„Bałkańska lekcja. Rozmowa z Günterem Verheugenem, sekretarzem stanu w Ministerstwie Spraw
Zagranicznych RFN odpowiedzialnym za politykę europejską“, Wprost, br. 24, (1999); Jacek Pałasiński,
„Europejska solidarność, Rozmowa z Emmą Bonino, komisarzem europejskim, kandydatką na
stanowisko szefa ONZ-owskiej Agencji ds. Odbudowy Kosowa“, Wprost, br. 24, (1999); Piotr Cywiński,
„Europa kontra Milosević“, Wprost, br. 24, (1999); Piotr Gabryel, „Nowy Stary Kontynent“, Wprost, br.
25, (1999).
91 Jerzy Surdykowski, „Czas łotra“, Wprost, br. 19, (1999).
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
24
ljšanje njene bezbednosti. Rat na Balkanu je, međutim, podstakao razmišljanja o opa-
snostima koje su proizlazile iz njegovog izbijanja. Strahovalo se od terorističkih
napada, nadiranja ilegalnih imigranata i aktivnosti međunarodnih kriminalnih gru-
pa.92 Sa „nemirom“ je posmatrana reakcija Moskve koja je branila „slovensku pravo-
slavnu braću“.93 „Kako će se poneti danas teško predvidljiva Rusija?“, pitao se
Andžej Novosad na stranicama Politike.94 Prema publicistima Nje vazdušni napad na
Srbiju ponižavao je Rusiju, što je jedino jačalo nacionalističko-imperijalističke snage
u toj državi. U rastućem podređivanju jednoj velikoj sili sagledavana je opasnost za
dotadašnju relativnu ravnotežu snaga u svetu.95 Drugi list levice, Điš, u uredničkom
komentaru je ukazivao na rizik vezan za kršenje Povelje OUN (napad na suverenu
zemlju bez objave rata), uzurpiranje od strane NATO-a ovlašćenja svetske vlade,
suda i policije, a čak i pokušaj legalizacije terora kao metode vođenja rata. „Stari
poredak će biti srušen. Novi nije nastao“.96
Jedan feljton Leha Falandiša izražava za mnoge Poljake tipičnu reakciju na rat
u Jugoslaviji: „Šta će biti kada Rusija stupi u akciju? Da li postoji rizik da će hteti da
kazni novopečene članove pakta?“.97 U tom kontekstu je često razmatrana cena član-
stva Poljske u NATO-u. Mada se podrška učešću Poljske u Paktu nije smanjila, stav
prema prisustvu poljskih vojnika na područjima obuhvaćenim konfliktima bio je
veoma raznolik. Većina Poljaka je odobravala njihovo prisustvo u Jugoslaviji, „ali
samo za održavanje reda i mira posle okončanja oružanog konflikta“.98 Apel protiv
učešća poljskih vojnika u vojnoj operaciji protiv Jugoslavije predsedniku Aleksandru
Kvašnjevskom podnela je grupa pravoslavaca koji su smatrali da učešće Poljske u
operaciji NATO-a istorija može da osudi slično kao učešće u intervenciji u Čehoslo-
vačkoj 1968. u okviru Varšavskog sporazuma.99 Nezavisno od raznolikih stavova
poljskog javnog mnjenja, na osnovu sporazuma između NATO-a i Jugoslovenske
armije 10. juna 1999, posle 78 dana, obustavljena su bombardovanja i gotovo istov-
remeno na Kosovo su ušle snage misije Kosovo Force (KFOR). Poljska je među
prvim državama donela odluku o slanju vojnika u tu misiju. Poljska jedinica, koja je
brojala 800 vojnika, nalazila se u sastavu Višenacionalne brigade Istok u tzv. američ-
kom sektoru.100
Odnos prema NATO bombardovanju Jugoslavije u Poljskoj nije bio jednozna-
čan. Dominantno je bilo odobravanje odluka Pakta kome je Poljska upravo bila pris-
tupila, ali se u izjavama brojnih političara i publicista pojavilo dosta pitanja i primed-
bi. Suprotno drugim evropskim zemljama nisu organizovani protesti ni mitinzi podr-
92 Janusz Tomaszewski, „Echa wojny“, Wprost, br. 14, (1999).
93 Jarosław Giziński, „Wojna o pokój“, Wprost, br. 14, (1999). O reagovanjima Rusije na rat na
Balkanu videti i: M. Tryc-Ostrowska, „Moskwa nie rezygnuje z mediacji“, Rzeczpospolita, br. 111,
(1999); P. Jendroszczyk, „Moskwa wysyła okręty w rejon wojny“, Rzeczpospolita, br. 77, (1999).
94 Andrzej Nowosad, „Bałkańskie domino“, Polityka, br. 15, (1999).
95 „Odłamki lecą na nas“, Nie, br. 13, (1. 4. 1999).
96 Dziś, br. 5, (maj 1999).
97 Lech Falandysz, „Myśl o Rosji“, Wprost, br. 15, (1999).
98 „NATO – Jugosławia: Polacy o konflikcie zbrojnym“, http://tnsglobal. pl/archiv_files/048–
99.pdf (pristupljeno 5. 11. 2016).
99 J. S. Mac, A. Bogusz, op. cit.
100 A. Orzelska, Polityka zagraniczna, 237–238.
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 25
ške, a na to je u izvesnoj meri uticao mali broj imigranata iz Srbije i Albanije, kao i
tradicionalno proameričko raspoloženje. Jedini aktivan protest je bila piketa pred
ambasadom SAD u cilju skretanja pažnje da akcija NATO-a povećava podršku Milo-
ševiću i nanosi štete civilnom stanovništvu.101
Napad NATO-a na Jugoslaviju izazvao je brojne refleksije u Poljskoj i – nere-
tko – emotivne reakcije. Poljsko javno mnjenje se podelilo na one koji su osuđivali
postupke režima u Jugoslaviji i realizaciju Miloševićevog programa etničkog čišće-
nja i na one koji su dovodili u sumnju opravdanost vojne intervencije na Balkanu u
kojoj, pre svega, strada civilno stanovništvo. Poljaci su ispoljavali solidarnost sa
izbeglicama sa Kosova, kao i sa Srbima, trudeći se da naprave razliku između drame
jugoslovenskog društva i grehova vlasti. „Ne krivimo Srbe, jer bolest može da padne
na svakog, krivimo bolesnu diktaturu u koju se preobrazio komunizam“, isticao je
sociolog Jacek Kurčevski.102 Prateći egzodus Albanaca sa Kosova, u Poljskoj nisu
zaboravljene srpske izbeglice iz Hrvatske. Tom prilikom se često pozivalo na iskus-
tva Poljaka iz vremena rata. Evocirana su sećanja na naklonost i solidarnost koju su
narodi Jugoslavije tada pokazali prema Poljacima.
U Poljskoj su još živi sećanja i refleksije na događaje koji su se odigrali 1999.
u Jugoslaviji. Autori brojnih naučnih radova izvršili su temeljnu analizu uzroka srp-
sko-albanskog konflikta. Tokom vremena postajale su sve brojnije kritike odluke
NATO-a o upotrebi sile prema Srbiji, a rastao je i broj publikacija koje pokazuju tra-
gične posledice bombardovanja uz naglašavanje humanitarnih, pravnih, ekonomskih
i ekoloških aspekata. U znatnom broju su se pojavile ocene da je akcija na Kosovu
predstavljana jednostrano, uz upotrebu zvaničnih antisrpskih informacija koje je
davao NATO. Takođe, znatno su produbljena gledišta autora koji su bili naklonjeni
srpskoj strani, kao i grupa i listova koji nisu bili tako uticajni.
IZVORI I LITERATURA
• Dziś (1999)
• Gazeta Pomorska (1999)
• Gazeta Wyborcza (1999)
• Forum (1999)
• Nie (1999)
• Polityka (1999)
• Przegląd Tygodniowy
• Rzeczpospolita (1999)
• Trybuna (1999)
• Tygodnik Solidarność (1999)
• Wprost (1999)
101 J. S. Mac, A. Bogusz, op. cit.
102 Jacek Kurczewski, „Wojna i bazar“, Wprost, br. 16, (18. 4. 1999).
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
26
• Biegański, Przemysław. „Współpraca miast partnerskich na przykładzie Byd-
goszczy i Kragujevaca“. U: Polska i Jugosławia w stosunkach międzynarodowych
po II wojnie światowej, Zbornik radova. Urednici Momčilo Pavlović, Andrzej
Zaćmiński, 371–384. Bydgoszcz: Wydawnictwo Uniwersytetu Kazimierza
Wielkiego, 2014.
• Bilski, Ryszard. Kocioł bałkański. Warszawa: Bertelsmann Media, 2000.
• Czubiński, Antoni. Historia powszechna XX wieku. Poznań: Wydawnictwo Poz-
nańskie, 2003.
• Gibas-Krzak, Danuta. Serbsko-albański konflikt o Kosowo w XX wieku. Uwa-run-
kowania – przebieg – konsekwencje. Toruń: Wydawnictwo Adam Marszałek, 2009.
• Jureńczyk, Łukasz. Polska w Sojuszu Północnoatlantyckim. Wojsko Polskie w ope-
racjach reagowania kryzysowego NATO. Bydgoszcz: Wydawnictwo Uniwersytetu
Kazimierza Wielkiego, 2016.
• Kubiak, Krzysztof. „Poheroiczny Zachód wobec wyzwań militarnych pierwszych
dekad XXI wieku“. U: Czynnik wojskowy w środowisku międzynarodowym na
przełomie XX i XXI wieku, Zbornik radova. Urednici Łukasz Jureńczyk, Sławomir
Sadowski, Marcin Jastrzębski, Jan Waskan, 15–33. Bydgoszcz: Wydawnictwo
Uniwersytetu Kazimierza Wielkiego, 2016.
• Kuczyński, Maciej. Krwawiąca Europa. Konflikty zbrojne i punkty zapalne w
latach 1990–2000. Tło historyczne i stan obecny. Warszawa: Dom Wydawniczy
Bellona, 2001.
• Orzelska, Agnieszka. Polityka zagraniczna Polski wobec wybranych kwestii spor-
nych w stosunkach transatlantyckich (1989–2004). Warszawa: Instytut Studiów
Politycznych PAN, 2011.
• Partie i koalicje polityczne III Rzeczypospolitej. Ur: Paszkiewicz, Krystyna.
Wrocław: Wydawnictwo Uniwersytetu Wrocławskiego, 2000.
• Szurmiński, Łukasz. Mechanizmy propagandy. Wizerunek konfliktu kosowskiego w
publicystyce. Warszawa: Aspra, 2008.
• Waldenberg, Marek. Rozbicie Jugosławii. Jugosłowiańskie lustro międzynarodowej
polityki. Warszawa: Wydawnictwo Naukowe SCHOLAR, 2005.
• Kryzys w Kosowie – Decyzja NATO – Konferencja prasowa Prezydenta RP.
http://www.prezydent.pl/aleksandra-kwasniewskiego/aktualnosci/rok-2000-i-
starsze/art,158,729,kryzys-w-kosowie-decyzja-nato-konferencja-prasowa-
prezydenta-rp. html (pristupljeno 9. 10. 2016).
• Odpowiedź Ministra Spraw Zagranicznych RP Bronisława Geremka na
oświadczenie senatora Zbigniewa Gołąbka, złożone na 33. posiedzeniu Senatu
(„Diariusz Senatu RP“ nr 35). http://ww2.senat. pl/k4/dok/diar/39/3906.htm (pris-
tupljeno 17. 10. 2016).
• Opinie o sytuacji w Kosowie po zaprzestaniu bombardowań. Komunikat z badań,
Warszawa, lipiec ’99. http://www.cbos. pl/SPISKOM. POL/1999/K_105_99.PDF
(pristupljeno 17. 10. 2016).
Poljsko javno mnjenje o bombardovanju Jugoslavije 1999. godine 27
• Polacy o interwencji NATO w Jugosławii. Komunikat z badań. Warszawa,
kwiecień’ 99. http://www.cbos. pl/SPISKOM. POL/1999/K_053_99.PDF, (pristup-
ljeno 17. 10. 2016).
• Sejm Rzeczypospolitej Polskiej. 3 kadencja, 47 posiedzenie, 1 dzień (8. 4. 1999). 4
punkt porządku dziennego: Informacja rządu o podstawowych kierunkach polityki
zagranicznej Polski. Poseł Piotr Ikonowicz. http://orka2.sejm.gov.pl/Deba-
ta3.nsf/main/2FCC18CF, (pristupljeno 9. 10. 2016).
• http://archiwum.polityka.pl
• http://archiwum.rp.pl
• http://www.archiwum.wyborcza.pl
• https://www.wprost.pl/tygodnik/archiwum
Zdzislaw Biegański
Joanna Szczutkowska
POLISH PUBLIC OPINION TOWARD
1999 BOMBING OF YUGOSLAVIA
Summary
The decision of the North Atlantic Treaty Organization (NATO) to use armed
force to end the Kosovo crisis has caused much emotion and controversy in Poland.
There was much public interest in the Balkans during the 1999 NATO bombing.
Polish support for NATO intervention was high, but the extension of the bombing
had resulted in a decrease in the percentage of its supporters. Half of the Poles
approved the action, mainly those with right-wing or center-right views. Slightly less
were opposed. The left-wing followers did not generally support the intervention.
The events in the Balkans were regularly followed in Poland. The possible scenarios
for the Kosovo situation, as well as the consequences of the war were considered,
both in the context of humanitarian crisis and of Yugoslav history and identity.
NATO’s war against Yugoslavia has become the subject of numerous Polish publica-
tions. The media presented as different opinions on the NATO’s intervention as poli-
tical forces. Some of the titles were supportive (eg. „Gazeta Wyborcza“) and some
were extremely critical. Among the opponents to the intervention were the titles
closely associated with radical political groups, from both left and right of the politi-
cal spectrum: „Trybuna“, „NIE“, „Dziś“, „Myśl Polska“, „Nasza Polska“ oraz „Nasz
Dziennik“. Only a few managed to maintain a balanced attitude towards the activities
of the Alliance in Balkans (eg. „Polityka“). Remembrance and reflection on the
events that happened in 1999 in Yugoslavia are kept alive in Poland.
KEYWORDS: Poland, Yugoslavia, NATO, media, Kosovo
Zdislav Bjeganjski, Joana Ščutkovska Istorija 20. veka, 2/2017
28
ÖFFENTLICHE MEINUNG ZUR BOMBARDIERUNG
VON JUGOSLAWIEN IM JAHRE 1999
Zusammenfassung
Die Entscheidung der Nordatlantikpakt-Organisation (NATO), bewaffnete
Streitkräfte zur Beendigung der Kosowo-Krise zu verwenden, rief in Polen viele
Emotionen und Kontroversen hervor. Das Interesse der öffentlichen Meinung an der
Situation auf dem Balkan während der Luftangriffe der NATO im Jahr 1999 war in
Polen bedeutend. Der Konflikt erhielt die Aufmerksamkeit der eindeutigen Mehrheit
der Polen. Die Befürwortung der Intervention durch die NATO war in der polnischen
Bevölkerung hoch, jedoch sank der Prozentsatz der Fürsprecher im Laufe der Luft-
angriffe. Die Hälfte der Polen drückte ihre Zustimmung für die Aktion aus und diese
waren meist rechts und zentral-rechts orientierte Personen. Nicht viel weniger gab es
an Gegenmeinungen. Die Intervention der Allianz wurde insbesondere von der links
orientierten Bevölkerung abgelehnt. Die Ereignisse auf dem Balkan wurden durch-
gehend in den Medien verfolgt. Dabei wurden mögliche Szenarien der Konfliktlö-
sung und die Folgen des Kosovokrieges nicht nur im Kontext der humanitären Krise,
sondern auch im Kontext der jugoslawischen Geschichte und ihrer Identitätskrise
betrachtet. Die bewaffnete Intervention der NATO gegen Jugoslawien war Gegen-
stand vieler polnischer Publikationen. Die Presse, ähnlich wie die Parteien aus der
Politik, zeigte unterschiedliche Meinungen zum Thema der Bündnis-Intervention.
Einige Schlagzeilen unterstützten diese (z.B. die Presse „Gazeta Wyborcza”), hinge-
gen andere Pressestimmen zeigten sich sehr kritisch. Unter den Gegnern gab es Pres-
setitel, die weitestgehend die Zugehörigkeit zu radikal-politischen Gruppierungen
anklingen ließen, dieses sowohl von Seiten der linken als auch rechten politischen
Szene: „Trybuna“, „NIE“, „Dziś“, „Myśl Polska“, „Nasza Polska“ sowie „Nasz Dzi-
ennik“. Nur wenige Titel bemühten sich eine besonnene Haltung gegenüber den
Handlungen des Büdnisses auf dem Balkan zu zeigen (z.B. „Polityka”). Im Pressear-
tikel wurden hier ebenfalls Beispiele für lokal-polnische Iniziativ-Hilfsorganisa-
tionen zur Unterstützung von zerstörten Orten in Jugoslawien aufgezählt. Die Erinne-
rung und Reflektion der Ereignisse, welche im Jahr 1999 in Jugoslawien stattfanden,
sind derweil in Polen lebendig geblieben.
SCHLÜSSELWORTER: Polen, Jugoslawien, NATO, Presse, Kosovo