ArticlePDF Available

Junaci našeg doba: Lik narko-bosa u kolumbijskim telenovelama

Authors:

Abstract

This paper examines the representation of drug traffickers in Colombian narcotelenovelas. While the Colombian official discourse treats these characters as the embodiment of evil and cruelty, narcotelenovelas treat them as models of social mobility in countries characterized by social injustice. The figure of drug trafficker (narcotraficante) represented in Colombian TV series is constructed at the intersection of two myths: the ancient myth of the social bandit, a brave macho man who steals from the rich and gives to the poor, and the contemporary myth about the capitalist entrepreneur (a self-made man) who rises from poverty and marginality to a position of power and wealth.
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 1 (2016)
UDK: 7.097:316.723
316.342
DOI: 10.21301/.112.7
O  
Diana Palaversich
Spanish and Latin American Studies
University of New South Wales, Sydney
d.palaversich@unsw.edu.au
Junaci našeg doba:
Lik narko-bosa u kolumbijskim telenovelama
Apstrakt: U ovom radu se razmatra prikaz lika narko-bosa u kolumbijskim teleno-
velama. Dok zvanični diskurs tretira narko-bosa kao oličenje zla i svireposti, osobu koja
podriva jedno (tobože) zdravo društveno telo, ove serije ga predstavljaju kao model so-
cijalne pokretljivosti u zemljama koje karakteriše socijalna nepravda. Atraktivnost lika
narko-bosa u kolumbijskim serijama počiva ne samo na njegovoj sposobnosti da evocira
drevni mit o socijalnom banditu nego i jedan potpuno drugačiji, savremeni kapitalistički
mit o samostalnom preduzetniku (self-made man), osobi koja se sopstvenim snagama
uzdiže iz siromaštva i marginalizacije.
Ključne reči: narko-telenovele, Kolumbija, Pablo Eskobar, divlji kapitalizam
Uvod
Lik buntovnika u sukobu sa zakonom, poput srednjovekovnog Robina Huda
koji je postao paradigmatski primer borca protiv nepravde, otimajući od bogatih
da bi dao siromašnima, pa do modernog razbojnika koji kriminalnim sredstvima
dolazi do bogatstva i vlasti i pritom nepogrešivo inspiriše stotine globalno popu-
larnih američkih filmova i televizijskih serija – da spomenemo one najpoznatije
Scarface [Lice sa ožiljkom], The Goodfather [Kum] i Goodfellas [Dobri mom-
ci], Sopranos, Weeds [Trava] ili Breaking Bad [Čista hemija] – nije prestao da
osvaja simpatije i maštu čitalaca i publike širom sveta. Zemlje poput Meksika i
Kolumbije, gde proizvodnja i trgovina narkoticima imaju dugu tradiciju i čine
neminovan deo nacionalne stvarnosti, upotpunile su ovu galeriju buntovnika
i čuvenih mafijaša gangsterima domaćeg kova narko-bosevima (narcotrafi-
cantes).1 Dok u Meksiku prvi modeli mitologizacije ovakvih osoba započinju
1 Prefiks narco- tako se duboko ukorenio u španskom jeziku u Kolumbiji i Meksiku
da je stvorio jednu novu terminologiju koja se koristi i u medijima i u akademskim
analizama. On se dodaje na čitav niz imenica vezanih za narko-kulturu i tako dovodi
do stvaranja novih reči: narcotraficantes, narcoviolencia, narcoliteratura, narconovela,
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P458
sedamdesetih godina prošlog veka na kulturnoj margini – u narko-filmu i naro-
čito u narko-koridima (muzičkim numerama koje slave podvige odvažnih nar-
ko-kriminalaca u sukobu s vlašću) – u Kolumbiji je mitologizacija ovakvog lika
nastala u okrilju kulturnog mainstreama, nacionalne televizije koja je od 2006.
započela normalizaciju narko-kulture preko premijera široko popularnih nar-
ko-telenovela.2 Emitovane u udarnim noćnim terminima na uticajnim privatnim
kanalima, Karakol i RNS, praćene od strane milona gledalaca, ove narko-sage,
koje romantizuju lik narko-bosova i dilera, instrumentalizuju ženu i stilizuju
nasilje, izazvale su oštre polemike i zahteve za njihovom zabranom.3 Ali dok
za njihove branioce narko-telenovele igraju važnu socijalnu ulogu budući da
odražavaju “velike teme Latinske Amerike” i stoga predstavljaju vredno sve-
dočanstvo o fenomenu trgovine drogom te, kako naglašava jedan od apologeta
ovog žanra, Fernando Gaitan tvorac internacionalno popularne sapunice Yo
soy Betty, la fea (Ružne Beti) – oduzimaju američkim serijama monopol na pri-
kazivanje kolumbijske narko-scene, kritičari ovog žanra tvrde da narko-serije
legitimišu mafijaše i podstiču nasilje i kulturu lako stečenog novca. Takođe upo-
zoravaju da profitiranje ovom tematikom u zemlji, koja je iz prve ruke pretrpela
razaranja i nasilje kao posledicu trgovine drogom, predstavlja ciničnu i neetičku
eksploataciju jedne popularne teme koja se dobro prodaje na lokalnom i global-
nom kulturnom tržištu (Foro Univisión TV).
Iako nema sumnje da je hiperprodukcija ovih serija, koja dostiže svoj zenit
u periodu 2006–2012, a čiji su najuspešniji primeri Sin tetas no hay paraíso,
El Cartel, El Capo, Las muñecas de la mafìa, Rosario Tijeras i Escobar, el
narcodólares, narcoabogados, itd. Ovo pravilo se može primeniti i u srpskom jeziku,
pa bi dodavanjem prefiksa narko nastali neologizmi kao narko-bos, narko-diler,
narko-vojnici, narko-podzemlje, narko-literatura itd. Treba napomenuti de se, kako
u Kolumbiji tako i u Meksiku, prefiks narco često koristi kao imenica narcos, jedan
široki pojam koji obuhvata ne samo narko-bosove, već i velike i male dilere, doušnike
i njihove armije mladih plaćenih ubica, sicariosa (narko-vojnici). U ovom eseju termin
„narko-bosovi“ (narcotraficantes) koristi se u tom širem smislu.
2 Mitologizacija i normalizacija narko-bosova, dilera i „sikarija“ započinje 90-
ih godina u kolumbijskom mainstreamu s bumom takozvane „sikarijske literature“
(sicaresca), međutim, treba dodati da čak i internacionalni bestseleri ovog žanra La
virgen de los sicarios Fernanda Valjeha i Rosario Tijeras Horhea Franka Ramosa
imaju ograničen uspeh u poređenju s masovnom distribucijom i rezonancijom narko-
telenovela koje prate desetine miliona televizijskih gledalaca.
3 Narko-telenovele su postale jedan od najgledanijih televizijskih programa
u zemlji. Da navedemo neke od primera – prva epizoda El capo-a dostigla je 40%
gledanosti, Las muñecas de la mafia 44%, Rosario Tijeras 45%. Premijera serije
Escobar, el patrón del mal dostigla je rekordnu gledanost od 62,7%, postavši prva
najgledanija epizoda u istoriji kolumbijske televizije.
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    459
patrón del mal, podstaknuta željom za profitom i zahtevima medijskog tržišta
koje već decenijama osvaja svetsku publiku spektaklom nasilja, seksa i dro-
ge (nepogrešive formule komercijalnog uspeha), neophodno je shvatiti, kako
ističe komunikolog Hesus Martin Barbero (Barbero 1992), da je televizija ne
samo “mesto višestrukog posredovanja” u kome se materijalizuju zahtevi do-
minantnih društvenih grupa i ekonomske logike medijske industrije, već je
isto tako i “mesto” u kojem se artikulišu potrebe i pogledi na svet različi-
tih društvenih grupa i slojeva. U slučaju narko-telenovela koje razmatramo u
ovom eseju, radi se o pristupu kontroverznom liku narko-bosa (narcotrafican-
te) i zanimanjem kojim se bavi iz jedne alternativne perspektive, dijametralno
suprotne demonizaciji ovog lika u oficijelnom diskursu. Dok zvanični diskurs
tretira narko-bosa kao oličenje zla i svireposti, osobu koja podriva jedno (to-
bože) zdravo društveno telo, narko-telenovele, kao što ćemo kasnije pokazati,
predstavljaju ga kao model socijalne pokretljivosti u zemljama koje karakte-
riše socijalna nepravda i u kojima vlada totalno nepoverenje prema instituci-
jama i vladajućim staležima koji se, s pravom, doživljavaju kao korumpirani i
zainteresovani samo za sopstvenu dobrobit. Treba dodati da se takav blagona-
kloni pristup podudara s pozitivnom koncepcijom ovog lika koja prevladava u
kolumbijskom narodnom imaginariju.
Posle izlaganja uvodnog dela sa sintezom i kontekstom u kom se odvijaju
najpopularnije narko-telenovele, preći ćemo na glavni cilj našeg rada, na razjaš-
njavanje alternativne predstave narko-bosova koja preovladava u pomenutim
serijama. U njima se ovaj kontroverzni lik rađa na preseku dvaju glavnih mito-
va: starog mita o socijalnom banditu – čoveku koji se odupire vrhovnoj vlasti,
štiti siromašne i obespravljene, i kapitalističkog mita o samostalnom preduzet-
niku – osobi koja se sopstvenim snagama uzdiže iz nižeg društvenog položaja i
uspeva da se obogati i postane moćnik.
U našem pristupu simboličkoj predstavi ovog lika i odjeku koji on ima u
stvarnom kontekstu, polazimo od premise da je suštinski element televizije i
njenih programa intertekstualnost i, kako to primećuju stručnjaci iz oblasti me-
dija, nemoguće ih je shvatiti izvan okvira njihovih socijalnih konteksta. U tom
smislu je Džon Fiske (John Fiske 2001) ukazao na sposobnost televizijskih tek-
stova da aktiviraju čitav niz značenja kod gledalaca i, osim što su po definiciji
višeznačni, oni imaju i “propustljive granice”, te gledaoci u njima “čitaju” ne
samo sopstveno društveno iskustvo, već takođe i svoje razumevanje drugih tek-
stova koji prožimaju televizijski tekst. Ovo zapažanje je od posebnog značaja u
slučaju narko-telenovela, u pravom smislu reči “poroznih” tekstova, u kojima
ulaze u dijalog i u konflikt kako vladajući tako i popularni, narodni diskursi
vezani za lik narko-bosa i posla kome se on predaje.
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P460
Sinopsis i kontekst narko-telenovela
Prva narko-novela koju je lansirala kolumbijska televizija bila je Sin tetas no
hay paraíso [Bez sisa nema raja/Sponzoruše] (TV Caracol, 2006). Zasnovana
na istoimenom bestseleru poznatog kolumbijskog scenariste Gustava Bolivara,
pripoveda istoriju Kataline i grupe njenih prijateljica, devojaka-sponzoruša koje
žive u jednoj siromašnoj četvrti Pereire. Glavni životni cilj ovih maloletnica je
da postanu devojke narko-boseva i dilera da bi tako mogle da dođu do brendira-
nih proizvoda, novca i statusa među ostalim prijateljicama. Njihov najveći san
je, kako ukazuje naslov, da ugrade silikone.4
El Cartel (TV Caracol, 2009) temelji se na bestseleru El cartel de los sapos
[Kartel cinkaroša] bivšeg trgovca drogom Andresa Lopeza koji priča istoriju
svog učešća u Kartelu del Norte del Valje (Cartel del Norte del Valle) i svom us-
ponu od momka iz niže srednje klase u bogatog dilera i narko-bosa. Serija takođe
prati njegovo životno putešestvije i docniju ekstradiciju Sjedinjenim Američkim
Državama kada Lopez postaje “krtica”, to jest doušnik američke Agencije za bor-
bu protiv droge (DEA), u zamenu za slobodu. Osim što pripoveda Lopezovu bi-
ografiju, El cartel rasvetljava i ulogu koju je imala DEA u destabilizaciji vođstva
kolumbijskih kartela i sklapanju faustovskih paktova gde je primarna strategija u
eliminaciji određenih organizacija bila divide et impera, to jest, pregovaralo se o
opraštanju kazne ili o minimalnim kaznama za članove jednog kartela u zamenu
za dostavljanje informacija o aktivnosti rivalskih grupa.
Godine 2009. kanal RCN je lansirao seriju El Capo po istoimenoj knjizi
produktivnog autora Gustava Bolivara. U seriji se pripoveda istorija Pedra Pabla
Leona Haramilja (Pedro Pablo León Jaramillo), uglavnom inspirisana likom Pa-
bla Eskobara Gavirije – čoveka koji što slučajem što ambicijom postaje najmoć-
niji narkomafijaš u istoriji. Ova serija, kao što je tipično i za sve druge teleno-
vele, neizostavno uključuje i ljubavne peripetije: kapo je rastrzan između žena
koje voli, supruge Izabele Kristine i ljubavnice novinarke čiji je lik inspirisan
stvarnom ljubavnicom kapoa, Virhinijom Valjeho (Virginia Vallejo). Međutim,
glavni fokus je ipak na Eskobaru u doba kada je proglašen za državnog neprija-
telja broj jedan i kada se proganjan od vojske i specijalaca sakriva u podvodni
bunker svoje hacijende. Osim toga, serija odražava i socijalno-politički kontekst
zemlje i pokazuje lakoću s kojom se narko-pipci infiltriraju u sve pore društva i
slojeve vlasti u državnim institucijama.
Za razliku od serija El Capo i El Cartel, inspirisanih osobama koje su lako
prepoznatljive kolumbijskoj publici, Sin tetas no hay paraíso, Las muñecas de
4 Po svom imidžu, vrednostima i životnim ciljevima, devojke koje u Kolumbiji
nose ime chicas pre-pago (prepaid ženske), veoma su slične „sponzorušama“ sa
područja bivše Jugoslavije. Radi se o temi koja bez sumnje zaslužuje poseban esej
ali svojim obimom prevazilazi okvire ove studije.
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    461
la mafìa [Lutkice mafije] (Caracol, 2009) i Rosario Tijeras (RCN, 2010) orijen-
tišu se na fiktivne protagoniste, bez izuzetka privlačne i seksepilne žene mafija-
ša. Dok se Las muñecas de la mafìa i Sin tetas no hay paraíso uglavnom bave ta-
kozvanim “ženama trofejima” i sponzorušama koje ulaze u odnose s mafijašima
po vlastitoj želji, zaslepljenje novcem, Rosario Tijeras se odvija oko nepokorne
i fatalno privlačne žene-plaćenog ubice (“sikarije”).
Escobar, el patrón del mal [Eskobar, gospodar zla] (Caracol, 2012), do da-
nas najskuplja i najkvalitetnija serija koju je proizvela kolumbijska televizija,
zahteva širi komentar pošto su je tvorci promovisali kao “drugačiju” i “objek-
tivnu” produkciju koja se u svom kritičkom pristupu temi radikalno razlikuje
od svih drugih narko-telenovela koje, kao sto smo spomenuli, romantizuju i
idealizuju lik narko-trgovca. Radi se o slobodnoj adaptaciji teksta Alonsa Sala-
zara, La parábola de Escobar (Salazar 2001), u kom ovaj bivši gradonačelnik
Medeljina rekonstruiše lik jednog od najpoznatijih mafijaša na svetu na osnovu
svedočenja njegovih prijatelja, rođaka, suseda i ogorčenih neprijatelja. Serija
prati Eskobarovu karijeru od detinjstva i uspona do vrhunca moći kada su se
politička kasta, nacionalna oligarhija i vojska “uortačili” s njim zbog njegovog
novca, sve do njegove objave rata državi 1986. i neizbežnog pada 1993. kada
ga, daleko od porodice i napuštenog od saučesnika, opkoljavaju i ubijaju speci-
jalci kolumbijske policije.
Potrebno je ukazati na to da se toliko spominjana kritička, pa čak i didaktička
namera ove serije, uprkos izjavama njenih producenata o takvoj njenoj prirodi,
ne ogleda u tekstu i kontekstu same telenovele već pre svega u njenim “izvan-
diegetičkim” elementima. Tako se, na primer, u marketingu koji je prethodio
emitovanju insistiralo na tome da su autori serije osobe indirektno pogođene
Eskobarovim nasiljem – Huana Uribe je bila sestričina predsedničkog kandidata
Luisa Karlosa Galana, a Kamilo Kano je bio sin urednika El Espectadora Gi-
ljerma Kanoa, obojice ubijenih po Eskobarovom naređenju – pa je ta činjenica
sama po sebi garantovala kritički stav produkcije. Kritička namera se isto tako
najavljuje u upozorenju uvodnog glasa koji na početku svake epizode ponavlja:
“Ko ne poznaje svoju istoriju osuđen je da mu se ponovi”, dakle nagoveštava da
se radi o “lekciji iz istorije” a ne o nekom akcionom programu komercijalnog
karaktera. Isto se događa sa dva dodatna elementa koji “spolja” izjavljuju da
serija – u skladu s oficijelnim diskursom – nudi negativnu sliku o Eskobaru: u
samom naslovu serije kapo se definiše kao “gospodar zla” (el patrón del mal),
dok reči muzičke numere koja prethodi svakom nastavku – rep Jurija Buena-
venture – slave pobedu dobra nad silama zla i optužuju kapoa da je uzrok svih
nevolja Kolumbije.
Ipak, ogromna provalija deli kritičku nameru koja je proklamovana izvandie-
getički i ono što se događa diegetički, to jest unutar samog teksta, čija posledica
nije destabilizacija, već jačanje mita o Eskobaru kao jednoj od najvažnijih lič-
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P462
nosti u savremenoj istoriji zemlje. Iako je tačno da ova narko-telenovela prika-
zuje kriminalnu stranu kapoa kao manipulatora i ubice, to nije slika koja ostaje u
pamćenju publike po završetku serije. Upravo onako kako se desilo i u realnom
životu, ono što se pamti jeste slika jednog nasilnog, ali i harizmatičnog, mačo
muškarca, snalažljivog antiokijskog mangupa poteklog iz manje privilegovanih
slojeva koji će potresti temelje jednog tradicionalnog i okoštalog društva u kome
su, sve do pojave narko-biznisa, stara oligarhija i vlada koja ju je predstavljala
imali ekskluzivno pravo na bogatstvo, moć i upotrebu sile. Takođe preostaje por-
tret čoveka koji je žarko težio moći i društvenom priznanju, ali je povrh svega
voleo svoju decu i porodicu, obožavao svoju majku, i “uprkos velikom imetku,
nije nikad zaboravio svoje skromno poreklo” (Betancourt 1996, 196).
Za razliku od Eskobara koji je prešao u mit i o kome se obično kaže da je
“najživlji mrtvac Kolumbije”, njegove žrtve, pa čak i one najslavnije, ostale
su prepuštene zaboravu. Ako se prihvati da serija, nasuprot ostalim narko-te-
lenovelama, posvećuje određenu pažnju žrtvama kapoa, posebno četvorici
najpoznatijih: ministru pravde Rodrigu Lara Bonilji; uredniku El Espectadora
Giljermu Kanou; bivšem direktoru Policije za borbu protiv droge, pukovniku
Haimeu Ramirezu Gomezu; i predsedničkom kandidatu Huanu Karlosu Galanu,
ubijenima tokom 80-ih, tvrdnja njenih producenata da se telenovela pripoveda
s gledišta žrtava, nije tačna. Zvezda i centralni lik serije, koji je na kraju pobrao
simpatije televizijskih gledalaca, jeste bez sumnje Pablo Eskobar – njegova per-
spektiva dominira sižeom dok njegove žrtve zauzimaju drugorazredno mesto i
stavljaju se u podređeni položaj u odnosu na Eskobara.5
Narko-bos kao socijalni bandit
Dobar deo privlačnosti protagonista narko-telenovela počiva u njihovoj spo-
sobnosti da evociraju mit o socijalnom banditu, arhetipskom i univerzalnom
liku koji je analizirao Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm) u svojoj klasičnoj stu-
diji Primitive Rebels (1959). Premda se Hobsbaumova studija uglavnom odnosi
na mediteranski ruralni kontekst s početka XX veka iz kojeg proizlazi arhetip
seoskog odmetnika, zaštitnika siromašnih u sukobu s nepravičnom vlašću, ovaj
univerzalni lik se takođe susreće, kako navodi autor, i u drugim epohama i kul-
turama u kojima ljudi osećaju nemoć pred opresivnom i tiranijskom vlašću; u
takvim uslovima, pripadnici iste zajednice “gledaju na socijalne bandite kao
osvetnike i borce za pravdu, kao ljude koji zaslužuju divljenje, pomoć i podrš-
ku” (1971, 14).
5 Iako ćemo tokom ovog eseja pomenuti niz razloga zbog kojih je ova serija
privlačna i popularna, jedna detaljna analiza teme recepcije prevazilazi vidokrug ove
studije koja je usredsređena na diskurzivnu i (inter)tekstualnu analizu narko-telenovela.
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    463
Romantična vizija narko-bosa kao socijalnog bandita odražava se u glav-
nim likovima serija kao što su El Capo, Escobar, el patrón del mal i El Cartel.
Buntovnički stav njihovih protagonista se manifestuje u akcijama i diskursima
u kojima se oni identifikuju sa siromašnim i obespravljenim slojevima društva,
i razotkrivaju političare i nacionalnu oligarhiju kao društvenu klasu koja se bori
isključivo za svoje vlastite interese, na teret marginalizovanog i eksploatisanog
naroda. Tako na primer El Capo sledi životni put Pedra Pabla Leona Haramilja
kojeg socijalna marginalizacija, nedostatak posla, ali isto tako i sklonost prema
riziku i avanturama, vode do prvih pljački i uličnih razbojništava, da bi docnije,
sedamdesetih godina, prešao na krupnije kriminalne rabote i postepeno se pre-
tvorio u najvećeg snabdevača kokainom američkog tržišta.
Sličan prikaz narko-bosa se ogleda i u narko-seriji, Escobar, el patrón del
mal, koja u velikoj meri verodostojno sledi životni put Pabla Eskobara Gavirije.
Naročito u prvoj polovini ove narko-telenovele (koja se ukupno sastoji od 106
epizoda) kapo se prikazuje kao “antiokijski Robin Hud” koji prkosi jednom
nepravednom društvenom sistemu odlikovanom dubokim socijalnim razlikama
u kojem vlada korumpirana nacionalna elita.6 Iako serija prikazuje Escobarovu
strast za sticanjem bogatstva i moći i njegovu težnju za usponom i priznanjem u
društvu, ona takođe ističe i društvenu odgovornost tog lika, njegovu angažova-
nost u građanskim organizacijama koje je osnovao u stvarnom životu, Civismo
en marcha (Pokret za društvenu odgovornost) i Medellin sin tugurios (Medeljin
bez favela), ovaj potonji je program izgradnje stanova i kuća za najmargina-
lizovanije grupe u Medeljinu koje žive u improviziranim prebivalištima oko
gradskog đubrišta.7 Nekoliko epizoda se bavi stvarnim akcijama Eskobara u
kojima kapo pruža pomoć siromašnima, rešava njihove mnogobrojne probleme
i obezbeđuje sredstva za izgradnju igrališta, škola i kuća.
Serija je mešavina fikcije i dokumentarnog materijala i verno rekonstruiše
fragmente kapoovih javnih nastupa upućenih pripadnicima nižih klasa na ina-
uguracijama projekata koje je finansirao i u kojima se deklariše kao “levičar”,
“jedan od vas”, koji je došao, kako sam kaže: “da podelim sa vama ono što
je moje [...] dajući vam dostojanstven život kakav zaslužujete [...], da učinim
mogućim ono što je nužno”. Te scene prikazuju, onako kako se to desilo u stvar-
nom životu, da je ovaj notorni narko-bos, koji je u kratkom periodu bio čak i
član kolumbijskog Kongresa, bio prva osoba koja je pružila konkretnu pomoć
najugroženijim slojevima Medeljina, čovek koji je ispunio – kako ukazuje Meri
Roldan u svojoj studiji o kokainu kao katalizatoru sukoba klasa u Kolumbiji –
ono što su buržoaski političari obećavali decenijama, ali nikada nisu ispunili:
6 Tako je bio nazvan u prvom članku koji je o njemu objavljen u kolumbijskoj
štampi 1983. Semana, 19. april, 1983.
7 Medeljin je glavni grad departmana Antiokija na severozapadu Kolumbije i
Eskobarovo uporište.
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P464
“Dostupnost ekonomskih sredstava i društvenih usluga u zamenu za lojalnost i
poslušnost” (Roldan 1999, 173).
Ta, u suštini, Eskobaru naklonjena predstava koja proizlazi iz serije i podu-
dara se sa pozitivnom slikom koja o njemu vlada u kolektivnom imaginariju,
direktno protivreči Eskobarovom negativnom portretu koji promoviše vladajuća
klasa: kapo kao bezosećajni kriminalac, psihopata, demagog koji se optužuje da
je odgovoran za sva zla Kolumbije, a naročito za rušenje tradicionalnih društve-
nih vrednosti i uspostavljanje nemoralnosti kao nove društvene norme. Među-
tim, tu kritiku koju elite upućuju Eskobaru treba uzeti sa dozom opreza i shvatiti
da kad visoki društeni slojevi govore o gubitku „tradicionalnih društvenih vred-
nosti“ u suštini govore o održavanju klasnog i ekonomskog statusa quo u kojem
obespravljeni i osiromašeni pokorno zauzimaju inferiorno mesto na društvenoj
lestvici. Kao što je to pokazala Meri Roldan, dolazak narko-bosova i dilera na
kolumbijsku društvenu scenu uzdrmao je i „demokratizovao“ rigidnu društvenu
piramidu u kojoj je samo jedan mali postotak stanovništva imao pristup ma-
terijalnim dobrima i bogatstvu. Osvrćući se na čestu kritiku kako su Eskobar
i narcotraficantes koji proizlaze iz nižih slojeva društva uveli nove moralne i
estetske vrednosti, kolumbijski pisac i kritičar Ektor Abad Fasiolinse (Hector
Abad Fasciolince) ukazuje na moralnu dvoličnost diskursa vladajućih klasa:
Često se govori o mafijašima kao o stranom i malignom telu koje se uvuklo
u jedno zdravo društvo. Isto tako postoji verovanje de su narko-bosovi uveli kič
u jednu kulturu koja se karakteriše elegantnim i otmenim estetskim vrednostima.
Oba ubeđenja su potpuno pogrešna. Razlog zbog koga je korumpirana i krimi-
nalna vizija sveta imala tolikog uspeha u našem društvu i razlog zbog kojeg svi
društveni slojevi imitiraju taj ukus, jeste činjenica da je etički i estetski teren već
bio dobro pripremljen da bi se na njemu tako uspešno primile ove moralne vred-
nosti i ukus [...] Mi bismo hteli da su mafijaši ti koji imaju monopol nad lošim
ukusom. Koješta! Njihov loš ukus je naš nacionalni porok.
Resemantizovanje delikvenata kao socijalnih bandita i društvenih buntovni-
ka događa se takođe i u primerima „sikariosa“, tih mladih plaćenih ubica koji
u stvarnom životu predstavljaju najvidljiviju i najokrutniju stranu trgovine dro-
gom. Narko-serije prikazuju osiljavanje tih mladića i devojaka iz siromašnih
slojeva društva koji bivajući isključeni iz ekonomije i mogućnosti potrošnje
glavnog merila lične vrednosti u potrošačkim društvima u kojima se živi širom
sveta – traže preko nišana društveno priznanje, osvetu i ponovno uspostavljanje
uzdrmanog samopoštovanja.8 Romantična vizija karakteriše prikaz „sikariosa“
8 Lik „sikariosa“ je obrađen u brojnim studijama s gledišta različitih akademskih
disciplina. U tom mnoštvu radova izdvajuju se svojim pionirskim gledištem i originalnim
pristupom dva rada: zbirka svedočanstava „sikariosa“ No nacimos pa’ semilla (1990) od
Alonsa Salazara (Alonso Salazar) – knjiga koja i dan danas najbolje rasvetljava taj lik;
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    465
koji se pojavljuju u glavnim ulogama, kao što su Rosarija i njen brat Džonefe
u seriji Rosario Tijeras, ili Peris i Tato u El Capo. U tim serijama težina i po-
sledice njihovog nasilja su potisnuti u drugi plan da bi se u prvi stavile, najpre,
socijalne okolnosti koje su odvele ove mlade ljude na put nasilja socijalna
marginalizacija, nedostatak obrazovanja i posla, povređeni ponos, a u slučaju
ženskih likova, seksualna eksploatacija i nasilje, a zatim njihovi ljudski kva-
liteti suočeni s rizikom da izgube život njihova glavna prokupacija postaje
da osiguraju dobrobit svojih porodica, a posebno majke koja je gotovo uvek
samohrana.
Interesantno je zapaziti da, za razliku od realnog kolumbijskog konteksta
gde žene predstavljaju manjinu u suštinski muškom-mačo svetu „sikariosa“,
žene figurišu kao centralni likovi u Rosario Tijeras i El Capo. Rosario i Peris
su prikazane kao „sikarije“ koje nadmašuju muškarce u borbenim veštinama,
postajući telohraniteljke i osobe od poverenja svojih šefova. Pomenute osobine,
uz činjenicu da se u tim ulogama pojavljuju izuzetno lepe glumice, Marija Fer-
nanda Jepes u ulozi Rosario i Marija Adelaida Puerta u ulozi Peris, doprinose
simpatijama i fascinaciji koje proizvode ovi likovi koji istovremeno otelotvo-
ravaju holivudski model action chicks (ženske od akcije): fatalnu kombinaciju
ubilačkog nagona sa lepotom i seksualnošću. Holivudski film i severnoamerič-
ke serije su vešto upotrebljavale te karakteristike poslednjih decenija u likovima
Sare Konor, Lare Kroft, Nikite, Ksene i drugih.
Fizička privlačnost, kao važan faktor kada je reč o zadobijanju naklonosti
publike, takođe važi i za muške likove koje interpretiraju šarmantni i muževni
glumci, otelotvoravajući akcionog junaka globalnog filma: Marlon Moreno u
ulozi Pedro Pabla u El Capo, Fernando Solorzano u ulozi Braulia Bermudesa
u Las muñecas de la mafìa, Manolo Kardona u ulozi Fresita u El Cartel. Na-
suprot ovom, serija Escobar, el patrón del mal, koja je pretendovala na doku-
mentarnost, pošla je drugim putem: ona je dala prednost glumcu Andresu Para
koji, iako se ne može opisati kao klasični holivudski šarmer, prikazuje Eskobara
s neverovatnom fizičkom sličnošću, reprodukujući verodostojno njegov način
govora, gestove, snagu karaktera pa čak i njegovu ljudsku ranjivost.
Atraktivnost lika narko-bosa u kolumbijskim narko-telenovelama se teme-
lji u istoj meri na njegovoj sposobnosti da mobilizuje u kolektivnoj memoriji
drevne priče o arhetipskim socijalnim banditima, ali i da reformuliše taj pri-
mordijalni lik i prilagodi ga modernom kontekstu na činjenici da otelovlja-
va jednu novu vrstu junaka našeg doba čije je delanje određeno savremenim
i analiza „sikariosa“ kao „demonskog/htonskog subjekta“ koji otelotvoruje vrednosti
gore kapitalizma“ koje je razradila Sajak Valensija (Sayak Valencia) u svojoj knjizi
Capitalismo gore (2010). I Salazar i Valensija tvrde da pod okolnostima socijalne
isključenosti i permanentne frustracije da se realizuju kao ljudska bića, nasilje koje vrše
„sikariosi“ može se shvatiti kao racionalan odgovor na izopačeno društveno okruženje.
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P466
okolnostima. Reč je okolnostima koje karakterišu društvenu i ekonomsku si-
tuaciju u kojoj duboka globalna finansijsko-ekonomska kriza, čija su posledi-
ce masovna nezaposlenost, radna nesigurnost i erozija uslova rada, dozvoljava
gledaocu da se na simboličkom nivou identifikuje s narko-bosovima, dilerima i
njihovim armijama plaćenih ubica kao subjektima koji su preuzeli kontrolu nad
svojom sudbinom i odbijaju da se ubroje među one koje je Pjer Burdije (Pierre
Bourdieu) nazvao “rezervnom armijom pripitomljenih službenika”, poslušnih
pred neprestanom pretnjom gubljenja radnog mesta; strah na kome se zasniva
„harmonično“ funkcionisanje neoliberalnog modela (Bourdieu 1998).
Pod okolnostima strukturalnog nasilja, nezaposlenosti i delimične zaposle-
nosti koja vlada na globalnom nivou, fascinacija narko-bosovima kao osobama
koje se ne pokoravaju sili i nepravdi i ulaze u direktan sukob s dominantnim si-
stemom –neizostavno shvaćenim kao predstavnikom i zaštitnikom interesa elite
i krupnog (trans)nacionalnog kapitala dozvoljava publici, koja se većinom
oseća nemoćnom i frustriranom u takvom društvenom i ekonomskom scenariju,
da se prepusti vlastitim fantazijama o osvajanju moći.9 U ovom kontekstu, nasi-
lje i buntovnički stav narko-bosova, dilera i „sikariosa“ postaje ventil za frustra-
cije tegoba širokih društvenih slojeva, tako da kroz njihove akcije obespravljeni
i osiromašeni zadaju simbolički udar hegemonijskoj vlasti.
Ta bliskost je upravo i razlog zbog kojeg gledaoci s lakoćom opraštaju i
zaboravljaju grehe, ubistva i stravična nasilja koja karakterišu modus operandi
protagonista dotičnih serija. Može se čak reći i da lik narko-bosa prikazan u nar-
ko-telenovelama pridobija simpatije, kako u Kolumbiji tako i u drugim zemlja-
ma u kojima se emituju ove serije, ne uprkos nasilju koje takvi likovi praktikuju,
već upravo zbog tog nasilja; činjenica koju je u jednom ranijem istorijskom
kontekstu zapazio Hobsbaum koji kaže: “[socijalni banditi] su heroji ne uprkos
strahu i užasu koji proizvode njihova nedela, već u nekom smislu zbog njih.
Oni nisu toliko ljudi koji ispravljaju nepravde, već osvetnici i moćnici; njihova
privlačnost nije ona koju bude predstavnici pravde, već ljudi koji dokazuju da
čak i siromašni, obespravljeni i slabi mogu biti opasni” (Hobsbawn 1971, 50).
9 Važno je imati u vidu da je jedan od zajedničkih imenitelja svih serija upravo
negativan pogled na vlast i njene predstavnike, koji gotovo uvek igraju ulogu „zlih“
u ovim serijalima. Narko-telenove prikazuju endemsku korupciju i dvojni moral
hegemonijskih grupa koje javno demonizuju narko-bosove i trgovinu drogom, dok
potajno ubiru ogromnu materijalnu korist od tog ilegalnog biznisa. Na taj način ove serije
radikalno podrivaju (samo)definisanje vladajućih grupa kao „dobrih“ u oficijelnom
diskursu. To notorno istorijsko nepoverenje u poštenje i dobre namere vlasti, jeste jedan
od glavnih razloga zbog kojih su dve kolumbijske serije Héroes de acero i Los infiltrados
(2011), koje su ispričane iz perspektive predstavnika zakona koji proganjaju kriminalce,
pretrpele totalan neuspeh kod publike, u očitom kontrastu s ogromnim uspehom narko-
telenovela iznetih iz perspektive prestupnika.
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    467
Narko-bos kao preduzetnik (droge)
Kao što smo pre naglasili, atraktivnost lika narko-bosa u kolumbijskim se-
rijama počiva ne samo na njegovoj sposobnosti da evocira drevni mit o soci-
jalnom banditu nego i jedan potpuno drugačiji mit koji, za raziliku od prvog,
nema odlike socijalnog buntovništva: savremeni kapitalistički mit o samostal-
nom preduzetniku (self-made man), osobi koja se sopstvenim snagama uzdiže
iz siromaštva i marginalizacije.
U kontekstu arhetipskih priča from rags to riches (put od siromaštva do bo-
gatstva), koje čine neizostavni element telenovele kao žanra, treba istaći razliku
između tradicionalnih telenovela i narko-telenovela. Dok u tradicionalnim tele-
novelama uspon na društvenoj lestvici ne dovodi u opasnost okoštalu društvenu
hijerarhiju, jer se uobičajeno prikazuje kao rezultat sreće i slučaja u većini
slučajeva radi se o romantičnoj priči o ljubavi između izuzetno lepe i poštene,
ali siromašne devojke i bogataša koja se završava hepiendom i brakom nakon
mnogih prepreka i peripetija, narko-telenovele podrivaju ovaj ružičasti prikaz
socijalnog uspona, koji ne potkopava temelje uvreženog društvenog sistema, i
zamenjuju ga jednom drugom vrstom priče o socijalnoj mobilnosti, ostvarene
vlastitim snagama i u duhu kapitalističkog (narko)preduzetništva.
Ako narko-bosove (narcotraficantes) posmatramo iz perspektive kapitali-
stičkog tržišta, nezavisno od zvanične stigmatizacije, i usvojimo definicije iz
priručnika za studije o preduzetništvu, postaje očigledno da se kako legalni tako
i ilegalni poslodavci uklapaju u najopštiju sliku preduzetnika shvaćenog kao
osobe “koja organizuje i rukovodi nekim poduhvatom, naročito poslom, obično
uz značajnu incijativu i rizik” (Dana 2011, 160). U svojoj preduzetničkoj de-
latnosti, i jedni i drugi se strogo drže osnovnih zakona kapitalističkog tržišta:
ponude i potražnje, kao i težnje ka maksimalnim dobicima po bilo koju cenu,
uključujući i ljudske žrtve.10 Njihove aktere krase i iste lične osobine, ustoličene
10 Vezano za pitanje etičke razlike izmedu legalnih i ilegalnih preduzetnika videti
forum web-sajta žurnala Forbes, pod naslovom “Da li su narko-bosovi preduzetnici?”,
u kojem velika većina komentarista odgovara na ovo pitanje afirmativno i opovrgava
teoriju po kojoj je najveća razlika između jednih i drugih preduzetnika ta da jedni ubijaju,
a drugi ne. U komentarima se podvlači da brzo i beskrupulozno zgrtanje novca, i težnja
ka maksimalnim dobicima, koje na primer praktikuju transnacionalne korporacije, nisu
ništa manje pogubni i nemoralni nego metodi koje upotrebljavaju narko-bosovi i dileri.
O pitanju etičkog delanja u modernom kapitalističkom društvu Sajak Valensija,
parafrazirajući Roberta Savijanija (Roberto Saviano) ukazuje: “Unutar hiperkonzumi-
stičkog i ultrakapitalističkog sveta etika je sporedna. Ona se predstavlja kao izgovor
gubitnika, onih koji nisu imali hrabrosti da stave sve na kocku i dobiju glavnu premiju.
Na taj način, kategorički imperativ je zamenjen ekonomskim imperativom” (Valencia
2010, 78).
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P468
od strane liberalnog kapitalizma: domišljatost, inventivnost, sposobnost preu-
zimanja rizika, želja za profitom i umešnost u eliminaciji rivala. Pomenute ka-
rakteristike se ogledaju kod mnogih likova narko-telenovela, kao što su Pedro
Pablo (El Capo); Braulio (Las muñecas de la mafìa); Fresita, Apolinar Santilja
i Don Oskar (El Cartel); El Papa i Adonis (Rosario Tijeras); Eskobar, braća
Motoa i El Mariači (Escobar, el patrón del mal). U El Capo, na primer, Pe-
dro Pablo Leon Haramiljo i njegov prijatelj Aristobulo Venegas, prikazuju se
kao vešti preduzetnici koji koriste nove mogućnosti na međunarodnom tržištu
droge, i munjevitom brzinom se pretvaraju u glavne snabdevače kokainom se-
vernoameričkog tržišta i najbogatije ljude Kolumbije. Escobar, el patrón del
mal posvećuje dobar deo svojih epizoda prikazivanju izuzetnih preduzetničkih
sposobnosti Pabla Eskobara i opisuje njegov vrtoglavi uspon od običnog lo-
pova nadgrobnih spomenika i kradljivca kola, do najmoćnijeg kapoa na svetu.
Serija aludira na to da je ovaj preduzetnički talenat, koji se popularno smatra
inherentnim obeležjem antiokijskog regionalnog identiteta, Eskobar nasledio od
svog dede po majci koji je bio čuveni specijalista za krijumčarenje viskija u toj
pokrajini Kolumbije.
Sličan preduzetnički duh karakteriše i Fresita, glavni lik serije El Cartel koja
se najvećim delom odvija u periodu posle ubistva Pabla Eskobara 1993. godine.
ta serija pokazuje da, iako je tačno de je eliminacijom i hapšenjem čitavog niza
bosova velikih kartela koje su usledile nakon Eskobarove smrti, kolumbijska
vojska zadala težak udarac velikim kartelima, ove organizacije nisu doživele
potpuni slom kao što se često tvrdi u trijumfalističkom oficijelnom diskursu
već su se brzo reorganizovale, u niz manjih i manje vidljivih ali ne i manje
efikasnih organizacija i preduzeća. Priča o Fresitu je obeležena arhetipskom
pričom o usponu od siromaha do bogataša koja osvaja maštu televizijskih gle-
dalaca i koja je karakteristična za životnu putanju većine narko-bosova: njegov
skromni početak u jednoj laboratoriji kokaina i munjeviti uspon stepenicama
jedne moćne organizacije za trgovinu drogom gde, zahvaljujući svojoj sposob-
nosti i preduzetničkoj viziji, postaje jedan od ključnih operatera Kartela Norte
del Valje. Osim toga, El Cartel, El Capo, i ostale narko-serije iznose na videlo
efikasnost preduzeća za drogu i zavidnu sposobnost njihovih šefova po pitanju
logistike proizvodnje, transporta i distribucije kokaina. Obim kapitala kojim
raspolažu i veština kojom upravljaju svim aspektima ovog posla dozvoljavaju
nam da realne i fiktivne šefove ovih organizacija vidimo kao jednu vrstu gene-
ralnih direktora (CEO) uspešnih transnacionalnih kompanija.
Na taj način, treba reći, doživljava ih i sam narod, jer lik narko-bosa kao
spretnog preduzetnika prožima kolumbijski kolektivni imaginarij, kao što se
može videti iz rezultata jedne medijske ankete sprovedene 2013. godine na na-
cionalnom nivou, a povodom renesanse popularnosti Pabla Eskobara, dvadeset
godina nakon njegove smrti. Jedan od anketiranih, iz nižih slojeva, izjavljuje:
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    469
“Divim mu se jer se uzdigao sa društvenog dna i postigao sve što želi [...] i
zbog lukavosti, nepoštovanja i oštroumnosti kojima se služio da stekne sve [...]
...poput drugih, poput Stiva Džobsa ili Bila Gejtsa” (Carrá 2013). Drugi anke-
tirani, u ovom slučaju predstavnik privilegovanih društvenih grupa, Fidel Kano
(Fidel Cano), aktuelni direktor El Espectador-a i nećak Giljerma Kanoa (Giller-
mo Cano) ubijenog po nalogu Eskobara, izneo je slično zapažanje istakavši da
Eskobar nije samo popularan među nižim društvenim slojevima, kako uporno
tvrdi oficijalni diskurs, već “i među nekim osobama iz viših klasa za koje takođe
predstavlja ikonu jednog nesalomivog, žestokog tipa [...], bitangu koji je uspeo
da obori na kolena i državu i Amere, koji su na kraju krajeva ti koji troše svu tu
drogu [...]. On predstavlja izvesno oličenje američkog sna, čoveka koji je sve
postigao došavši sa dna” (Carrá 2013).
U realnom životu, preduzetnička i poslovna umešnost velikih kapoa mafije
nije izmakla ekonomskim analitičarima, te je doživela i zvanično priznanje od
strane kulturnog i ekonomskog mainstream-a kada ih je 1986. Majkl Leb (Mic-
hael Loeb), urednik čuvene finansijske revije Forbes, prvi put uključio na listu
najbogatijih preduzetnika na svetu. Leb je ukazao da je „organizovani krimi-
nal, između ostalog, jaka ekonomska sila. Organizaciona struktura kriminalnih
familija ili sindikata odslikava upravnu strukturu legalnih korporacija koje se
isto tako bore s problemima osoblja i službenika i ubitačnom konkurencijom”
(Strauss 2012). Više od dvadeset godina nakon Lebovog uključivanja mafijaša u
Forbsovu listu, takve paralele nikoga ne iznenađuju, te su primećene i u brojnim
akademskim i novinskim člancima. Tako, u svojoj studiji o Centralnoj Americi
kao novom centru proizvodnje i trgovine drogom, nikaragvanski sociolog Hoze
Luis Roča (José Luis Rocha) slikovito rezimira ovu analogiju između kapitali-
stičkih preduzetnika i onih u industriji droge i definiše narko-bosove (narcotra-
ficantes) kao “jednog od četri glavna jahača neoliberalizma (Apokalipse)”:
Narko-bosovi su najpreduzetniji, najkonkurentniji i socijalno najodgovorniji
preduzetnici od svih koje je izrodio i podojio Mamon [demon pohlepe]. Oni su
najpreduzetniji: jer stižu tamo gde niko nije hteo da stigne, upotrebljavajući ne-
uobičajena sredstva, krčeći prepreke i planine, uklanjajući smetnje i rivale, bara-
tajući sa hemijskim supstancama i zakonima, otkrivajući nove formule i puteve.
Oni su i najkonkurentniji, i to u doslovnom smislu, jer primenjuju ekstremnu
verziju divlje konkurencije u divljem kapitalizmu [...] Narko-kultura je duša ka-
pitalizma dovedenog do krajnjih granica, a narko-industrija je jedan vid najvišeg
stadijuma kapitalizma. To nije trn u oku sistema. To je njegov najusavršeniji i
najpromišljeniji izraz [...] narko-bosevi, pušeri, mule, i ostali su mali poslodavci
koji poseduju zavidni duh preduzetnika. Oni su karikatura kapitalizma, njegovih
vrednosti i ikona. Pri brodolomu najamnog rada, tu su spasioci iz narko-industri-
je da izvuku iz neprilika one koji su obdareni duhom preduzetništva (Roča 2011).
Njegovo mišljenje deli i renomirani španski sociolog Manuel Kastels (Ma-
nuel Castells) koji, kontroverzno, podvlači da trgovina drogom čini najdina-
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P470
mičniji sektor ekonomije Latinske Amerike, “čija izvozno orijentisana logika
predstavlja svojstvenu adaptaciju politke razvoja i ekonomskog rasta koje pre-
poručuje MMF [...] U suprotnosti s nekonkuretnim tradicionalnim modelima
internacionalizovane proizvodnje i trgovine u Latinskoj Americi, trgovina dro-
gom je izvozno orijentisana industrija, dokazane globalne konkurentnosti, čija
je kontrola u rukama same Latinske Amerike” (Kastels 1998, 176). 11
Dok službeni diskurs energično negira teze o narko-bosovima kao sposobnim
kapitalističkim preduzetnicima i ekonomskim dobrotvorima koji pomažu svoj
narod, kolumbijski serijali, pa i mnoge studije i svedočenja u Kolumbiji i Meksi-
ku, pokazuju da su ovi društveni akteri u velikom broju slučajeva (naravno ne u
svim) zamenili, u regionima iz kojih potiču, slabu i neefikasnu državu, izgradili
infrastrukturu vodu, rasvetu, stanove, škole i fudbalska igrališta, medicinske
centre, crkve – i obezbedili radna mesta za najsiromašnije slojeve naroda, kako u
legalnim, tako i u ilegalnim i brutalnim branšama tog unosnog transnacionalnog
biznisa.12 Ma kako proračunati i pragmatični bili razlozi koji stoje iza ovih kon-
11 Davanje sličnih izjava u javnosti još uvek je tabu, pogotovo ako takvo poređenje
dolazi iz službenih sfera, jer ovakva priznanja podrivaju dihotomiju dobri-loši na kojoj
se zasnivaju diskurs i ideologija “rata protiv droga”. Ovo potvrđuje i skandal koji se
zbio u Meksiku 2009, nakon što je državni sekretar za poljoprivredu Džefri Maks Džons
(Jeffrey Max Jones) izjavio u jednim novinama: “Logika narko-bosova da prvo definišu
tržište a zatim orijentišu svoju logistiku na njegovo snabdevanje, jeste strategija koju
bi trebalo da primeni nekonkurentni meksički poljoprivredni sektor” (Perez). Zvanični
diskurs, kako u Kolumbiji, tako i u Meksiku, poriče ovakve analogije, a oni koji se
odvaže da tako nešto primete ma kojoj sferi pripadali, uključujući i akademsku –
bivaju optuženi da su saučesnici i apologete narko-biznisa.
12 O temi ekonomskog doprinosa narko-bosova i trgovine drogom privredi svojih
regiona i zemalja postoji obimna literatura, videti između ostalog, za kolumbijski slučaj
Dario Betankur (Dario Betancourt), Salomon Kalmanovic (Salomón Kalmanovitz)
i Francisko Tumi (Francisco Thoumi); za meksički, Luis Astorga i Hauard Kambel
(Howard Campbell), a za najnovija žarišta rasta industrije narkotika, Centralnu Ameriku,
Hose Luis Roča. Što se tiče Kolumbije, nije nikakva tajna da su tokom 80-ih godina
prošlog veka, dok je ostatak Latinske Amerike prolazio kroz duboku ekonomsku krizu,
narko-dolari bili ključni element u stabilnosti kolumbijske valute i deviznih rezervi te
zemlje. Pranje novca je bilo zapravo organizovano od strane države, posebno u doba
predsednika Alfonsa Lopeza Mikelsena (Alfonso López Michelsen) (1974-1978) za čije
vladavine je Nacionalna banka Kolumbije uvela takozvani “nečasni šalter” (ventana
siniestra), praksu da se primaju bankarski depoziti bez obaveze da se deklariše poreklo
fondova čime se zapravo legalizovao nelegalni kapital. Ta praksa se održala sve do
1986. kada je država proglasila rat protiv trgovine drogom.
U slučaju Meksika treba napomenuti da se od 2010. u ovoj zemlji pojavljuju novi
tipovi kartela, između kojih se ističe najbrutalniji i najbezskrupulozniji Los Zetas, koji
ne neguje odnos sa narodom koji su decenijama, u stilu italijanske mafije, negovali
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    471
kretnih i simboličnih investicija, koje su bez sumnje rezultat potrebe da se uveća
lična moć, društveni i ekonomski kapital, te da se osiguraju socijalne mere zaštite
i lojalnosti bez kojih ni narko-bosovi ni njihov biznis ne bi opstao, pomenuta
ulaganja, kako je ukazao Kastels, prevazilaze običan strateški proračun:
Vezanost narko-bosova za svoju zemlju i za kraj odakle potiču, prevazila-
zi strateški proračun. Narko-bosovi su duboko ukorenjeni u kulturu, tradicije i
društvo svog regiona. Oni ne samo da dele svoje bogatstvo i investiraju znača-
jan iznos (ali ne i veći deo) svojih dobara u svoj kraj, nego čak uspevaju da ožive
lokalnu kulturu, obnove seoski život, čvrsto afirmišu svoja religiozna osećanja i
sopstvena verovanja u lokalne svece i čuda [...] U tome leži njihova snaga. Kri-
minalne mreže su nadmašile multinacionalne korporacije svojom sposobnošću
da povežu lokalni kulturni identitet i globalni biznis (Kastels 1998, 204).
Jedna od slepih tačaka, pa i razlog neuspeha takozvanog “rata protiv trgovi-
ne drogom” (war on drugs), upravo je činjenica da zvanični diskurs potcenjuje
veze između narcotraficantes i zajednica i oblasti iz kojih potiču, i podrazume-
va da je narko-bos “neprijatelj koga svi mrze”. Službeni diskurs, kao što se vidi
u ovom momentu u Meksiku, zemlji u kojoj se vodi najžešći rat protiv trgovine
drogom, ne želi da prizna, barem ne javno, da prikrivanje kriminalnih delatnosti
od strane nižih slojeva kao i slabo potkazivanje narko-bosova i njihovih oruža-
nih armija nije uzrokovano samo (opravdanim) strahom od represalija, već isto
tako jednako važnom činjenicom da te prestupničke organizacije predstavljaju
izvor posla, prihoda i socijalne mobilnosti za jedan značajan deo marginalizo-
vanog stanovništva Kolumbije i Meksika, naročito u ruralnim sredinama i siro-
mašnim predgrađima u kojima se najviše osećaju posledice ekonomske krize ali
i vekovne zapuštenosti tih sektora od strane vlasti.
Zaključno razmatranje
Iz šire istorijske perspektive moglo bi se reći da narko-bosovi predstavljaju
tek najnoviju epizodu u dugom nizu kapitalističkih preduzetnika koji je počeo
s gusarima u službi britanske krune u XVI veku i nastavlja se s američkim rob-
ber barons (“lopovskim baronima”), Rokfelerima, Vanderbiltima, Herstovima,
Karnegijevima i Kenedijevima, između ostalih čuvenih porodica, koje su takođe
upotrebljavale nemoralne i surove tržišne metode u svojoj prvobitnoj akumula-
ciji kapitala. Kako se emitovanje narko-telenovela podudarilo s nizom skandala
koji su potresli globalni finansijski svet, izgleda umesno uključiti u ovaj spisak
karteli i narko-bosovi starog kova. Zetas ubiru oko 50% od svojih prihoda iz trgovine
drogom, ostatak proizlazi iz drugih kriminalnih aktivnosti kao što su reketiranje, otmice,
prostitucija i trgovina ženama i imigrantima. To je razlog zbog kojeg je, po mom
mišljenju, pogrešno definisati Zetas kao narko-kartel.
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P472
prestupničkih poslodavaca i nekada slavljene investitore, bankare i špekulante
sa Vol Strita, koji su svojom nemoralnom ekonomskom aktivnošću, pod okri-
ljem zakona, doveli svet u najtežu finansijsku krizu od vremena “Velike depre-
sije”. Primereno je i zapaziti da su vodeće svetske banke, između ostalih Wac-
hovia (Wells Fargo), HSBC, City bank, upletene u pranje milijardi narkodolara,
locirane u srcu finansijskog sveta, u Njujorku i Londonu, a ne u finansijskim
offshore rajevima na Bahamima ili Kajmanskim ostrvima koji se u kampanjama
rata protiv droga pominju kao glavni centri prikrivanja finansijskog kriminala.13
Iako je tačno da narko-telenovele ne upućuju na ove specifične slučajeve,
one bez izuzetka prikazuju mehanizme pranja novca preko banaka, ulaganja
u terene, nekretnine i brojne legalne poslove koji su omogućeni zahvaljujući
prećutnoj saradnji s legalnim institucijama i visokim društvenim slojevima.
Svojim intertekstualnim karakterom i sposobnostima da izazovu niz asocijacija,
narko-telenovele implicitno navode gledaoce na razmišljanje o dvostrukom mo-
ralu koji je svojstven strategiji i diskursu “rata protiv trgovine drogom”, a čiji
je rezultat stigmatizacija, kriminalizacija i strogo kažnjavanje narko-bosova14 i
totalna nekažnjivost i zakonska zaštita pojedinaca, kako nacionalnih tako i me-
đunarodnih hegemonijskih institucija i njihovih službenika koji operišu unutar
sistema. Ovaj dvostruki moral razotkriva i urednička kolumna Njujork Tajmsa
koja povodom nekažnjavanja renomiranih svetskih banaka uključenih u pranje
milijardi dolara kaže da su one “prevelike da propadnu i prevelike da se strpaju
u zatvor“.
13 Zahvaljujući pranju novca nezakonitog porekla ove renomirane banke su brzo
i beskrupulozno stekle ogromna bogatstva. Tako je na primer Wachovia (danas, Wells
Fargo) samo u periodu od 2004-2007 godine oprala 373.6 milijardi dolara poreklom
iz kolumbijske i meksičke trgovine drogom, a da ni jedan funkcioner nije imenovan,
otpušten ili uhapšen. Jedine sankcije preduzete protiv ovih institucija su plaćanja kazni
čije sume su beznačajne kad se uporede s astronomskim zaradama stečenim zahvaljujući
pranju narkodolara, praksi lišenoj morala isto koliko i ona koja se upotrebljava u trgovini
drogom. O ovoj temi videti članak Eda Vulijamija (Vulliamy 2012).
Alijansa narko-industrije i legalnog finansijkog sistema je neizbežna, kao što narko-
biznis ne bi bio ono što je postao bez velikih banaka koje u suštini funkcionišu kao jedna
vrsta finansijskog krila narko-kartela, tako ni banke ne bi mogle održati svoj status bez
narko-dolara, pogotovo posle devastacije kroz koju su prošle posle 2008. U tom smislu,
Antonio María Acosta, šef ureda UN za droge i kriminal, izjavio je u jednom intervjuu
za The Observer da su u drugoj polovini 2008. godine, kad je likvidnost predstavljala
najveći problem bankarskog sistema, narko-dolari bili jedini likvidni kapital koji je
spasio mnoge vodeće banke od propadanja (Syal 2008).
14 U ovom momentu to se jasno vidi u slučaju ponovnog hapšenja najvećeg narko-
bosa nakon Eskobara, meksikanca Hoakina “Čapa” Gusmana (u januaru 2016.), i
medijskom cirkusu vezanog za njegovo hapšenje i intervju sa Šonom Penom.
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    473
Nasuprot oficijelnom diskursu koji ili prikriva ili preko volje priznaje veze
između narko-biznisa i struktura vlasti, kolumbijske narko-telenovele otkrivaju
postojanje simbiotske veze između ove unosne ilegalne industrije i političkih,
ekonomskih i finansijskih sfera koje prikazuje kao jednu vrstu perverzne i uno-
sne alijanse bez koje ta protivzakonita delatnost ne bi mogla da funkcioniše s
takvim uspehom i već toliko vremena. Iznoseći na videlo ovaj prljavi savez, se-
rije brišu manihejsku podelu na „dobre“ i „loše“ – okosnicu zvaničnog diskursa
rata protiv trgovine drogom – da bi prikazale, naravno iz optike i uz ograničenja
svojstvena žanru telenovela, kolumbijske narko-vreže (narcoscapes)15 kao flui-
dan društveni, politički i kulturni prostor u kom svi učesnici, od kriminalaca do
institucija za borbu protiv kriminala, imaju nestabilan položaj: menjaju strane,
kuju nove saveze i krajnje su podložni korupciji i izdaji.
Iako ne nedostaju razlozi da se narko-telenovele kritikuju i optuže za ro-
mantičnu predstavu kriminalnih likova i za zagovaranje narko-kulture u svrhu
zabave i povećavanje rejtinga po cenu morala, isto ih je tako moguće dekodifi-
kovati iz jedne drugačije perspektive, kako je i učinjeno u ovom eseju. To jest,
shvatiti ih kao žanr koji nudi jednu vrstu simboličkog svedočanstva o trijumfu
vrednosti neoliberalnog kapitalizma, sada primenjenih i dovedenih do krajnjih
konsekvenci od strane grupa koje su tradicionalno isključene iz projekta eko-
nomskog progresa u Latinskoj Americi. Ukazivanjem na to da su ponašanje,
moralnost i ambijent koje ove serije oslikavaju jednako svojstveni svetu kolum-
bijskih narko-boseva i svetu globalnog kapitalizma, one potkopavaju ustoličenu
viziju da su kolumbijski narcotraficantes nametnuli jednu novu skalu vrednosti
koja je nepovratno iskvarila zdravo društveno telo. U kontekstu te nerazdvoji-
ve veze između neoliberalnog kapitalizma i narko-trgovine, meksički hroničar
Karlos Monsivais (Carlos Monsiváis) je zapazio: “Pojava narko-fenomena nije
ni uzrok ni posledica gubitka vrednosti; to je, do danas, najpogubnija epizoda
neoliberalnog kriminala. Ako je u pitanju veliki posao, žrtve su uzgredna šteta.
A uz to ide i zaštita mafije od stane vlasti” (Monsivais 2004) .
U suprotnosti sa zvaničnim diskursom koji pothranjuje sliku o narko-bo-
sovima, dilerima i „sikarijosima“ kao perverznim društvenim tuđincima, nar-
ko-telenovele ih resemantizuju kao samonikle preduzetnike, kvintesenciju duha
i moralnih vrednosti neoliberalnog kapitalizma. Štaviše, kao što smo ukazali
u ovom eseju, prikazuju se kao društveni subjekti izuzetno dobro prilagođe-
ni okolnostima (divljeg) kapitalizma, koji umesto da prihvate svoju istorijsku
ulogu „gubitnika“ osuđenih na marginalizaciju i siromaštvo, postižu uspeh u
žestokoj darvinističkoj borbi za opstanak, karakterističnoj za aktuelnu ekonom-
sku klimu.
15 Termini narcoscapes (narko-vreže) i drug war zone koji definišu fluidnost
kolumbijske i meksičke narko-panorame potiču od Kembela (Campbell 2009).
Issues in Ethnology and Anthropology, n. s. Vol. 11 Is. 2 (2016)
D P474
Uključivši temu trgovine drogom kao neizbežan deo objektivne stvarnosti
zemlje, kolumbijske narko-telenovele su ulile nov dah tradicionalnom žanru te-
lenovele čija se smrt nagoveštavala već duže vreme. Dodavši novu dimenziju
arhetipskoj priči o društvenoj pokretljivosti (from rags to riches) koja se sada
razvija u kontekstu trgovine drogom i čiji su protagonisti novi društveni akteri
na južnoameričkoj ekonomskoj i socijalnoj sceni, ove serije su pokazale svoju
vitalnost i sposobnost da neprekidno obnavljaju svoje sadržaje.
Literatura
Astorga, L. 2007. Seguridad, traficantes y militares. El poder y la sombra. México:
Tusquets.
Barbero, J. M. 1992. neros y lecturas de la telenovela en Colombia. Bogotá: Tercer
Mundo Editores.
Betancourt, D. y M. García. 1994. Contrabandistas, marimberos y mafiosos. Bogotá:
Tercer Mundo Editores.
Bourdieu, P. 1998. The Essence of Neoliberalism. Le Monde Diplomatique. Dostupno
na <http://mondediplo.com/1998/12/08bourdieu>.
Carrá, J. y S. Restrepo. 2013. I love Pablo Escobar. Revista Anfibia. Dostupno na <http://
www.revistaanfibia.com/impresion/i-love-pablo-escobar->.
Castells, M. 1998. End of Millennium. The Information Age. Economy, Society, and
Culture, volumen III. Oxford: Blackwell Publishers.
Campbell, H. 2009. Drug War Zone: Frontline Dispatches from the Streets of El Paso
and Juárez. Texas: University of Texas Press
Dana, L. [ed.] 2011. World Encyclopedia of Entrepreneurship. Edward Elgar Pub.
Fasciolince, H. A. 2012. Estética y narcotráfico. Dostupno na http://problemascolom-
bianosupb.blogspot.com.au/2012/07/estetica-y-narcotrafico.html
Fiske, J. 2001. Popular Culture. Production and Consumption. Oxford: Blackwell Pu-
blishing.
Foro Univisión TV. 2010. Latinoamérica comienza a usar la telenovela para contar sus
problemas reales. Dostupno na <http://foro.univision.com/t5/Comunidad-de-Tele-
novelas/En-Mexico-preparan-serie-sobre-narcotr%C3%A1fico/td-p/371835056>.
Rocha, J. L. 2011. Los jinetes del desarrollo en tiempos neoliberales. Primer jinete: los
narcos. Enví o. Revista de la Universidad Centroamericana 30 (353): 43–59.
Hobsbawm, E. 1971. Primitive Rebels. Studies in Archaic Forms of Social Movements
in the 19th and 20th Centuries. Manchester: Manchester University Press.
Kalmanovitz, S. 1990. La economía del narcotráfico en Colombia. Economía colombia-
na.226–227: l8–28.
Labrousse, A. 1993. La droga, el dinero y las armas. México: Siglo XXI.
Monsiváis, C. 2004. Viento rojo. Diez historias del narco. México: Plaza y Janés.
Pérez, M. 2009. Tras andanada de críticas, renuncia el funcionario que elogió el modelo
del narco. La Jornada, 30 de octubre.
Roldan, M. 1999. “Cocaine and the ‘Miracle’ of Modernity in Medellín”, en Cocaine
Global Histories. Londres: Routledge.
Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 2 (2016)
L -    475
Salazar, A. 1991. No nacimos pa’ semilla. La cultura de las bandas juveniles de Me-
dellin. Bogotá: .
Salazar, A. 2001. La parabola de Pablo. Auge y caída de un gran capo de narcotráfico.
Bogotá: Planeta.
Sayak, V. 2010. Capitalismo gore. Barcelona: Editorial Melusina.
Strauss, K. 2012. Are Drug Dealers Entrepreneurs. Forbes Magazine. Dostupno na <http://
www.forbes.com/sites/karstenstrauss/2012/06/22/are-drug-dealers-entrepreneurs/>.
Syal, Rajeev. 2009. Drug money saved banks in global crisis, claims UN advisor. The
Observer. Dostupno na http://www.theguardian.com/global/2009/dec/13/drug-mo-
ney-banks-saved-un-cfief-claims
The New York Times, 2012. “Too Big to Indict”. Urednička kolumna.
<http://www.nytimes.com/2012/12/12/opinion/hsbc-too-big-to-indict.html?_r=0>.
Thoumi, F. 1995. Political Economy and Illegal Drugs in Colombia. Boulder: Lynne
Rienner Publications.
Vulliamy, E. 2012. Western Banks Reaping Billions from Colombian Cocaine Trade.
The Observer. Dostupno na <http://www.guardian.co.uk/world/2012/jun/02/we-
stern-banks-colombian-cocaine-trade>.
Diana Palaversich
Spanish and Latin American Studies, University of New South Wales, Sydney
Heroes of our time.
The figure of the drug-trafficker in Colombian narcotelenovelas
This paper examines the representation of drug traffickers in Colombian nar-
cotelenovelas. While the Colombian official discourse treats these characters as
the embodiment of evil and cruelty, narcotelenovelas treat them as models of
social mobility in countries characterized by social injustice. The figure of drug
trafficker (narcotraficante) represented in Colombian TV series is constructed
at the intersection of two myths: the ancient myth of the social bandit, a brave
macho man who steals from the rich and gives to the poor, and the contemporary
myth about the capitalist entrepreneur (a self-made man) who rises from poverty
and marginality to a position of power and wealth.
Key words: narcotelenovelas, Colombia, Pablo Escobar, savage capitalism
Héros de notre temps.
Personnage de narcocaid dans les telenovelas colombiennes
Dans cet article est examinée la représentation du personnage de narcocaid
dans les telenovelas colombiennes. Alors que le discours officiel traite le narco-
caid comme l’incarnation du mal et de la cruauté, personne qui mine un corps
Article
Sobre la base del vínculo que históricamente ha ligado al narcotráfico con la vida política de México, el autor estudia el contexto que ha convertido tal delito en tema central de la seguridad nacional, en particular en los dos últimos sexenios. Y la política que para combatirlo han puesto en marcha los sucesivos gobiernos.
Article
Reconstrucción del ascenso y caída de Pablo Escobar, uno de los narcotraficantes más conocidos del mundo. El texto está construido a partir de testimonios de quienes le conocieron: familiares, amigos, vecinos, gente que trabajó con él, víctimas suyas y quienes le combatieron, tanto desde el Estado como desde la ilegalidad. A través de la historia de Pablo se recorre también el camino de la violencia que Colombia ha vivido durante los últimos veinte años.
Article
Traducción de: La Drogue, La Argent et les Armes Este libro deja ver que, si bien los poderes públicos se movili zan para hacer la guerra a las drogas, también se hacen de la vista gorda cuando sus intereses están en peligro.
2013. I love Pablo Escobar. Revista Anfibia. Dostupno na <http
  • J Carrá
  • S Restrepo
Carrá, J. y S. Restrepo. 2013. I love Pablo Escobar. Revista Anfibia. Dostupno na <http:// www.revistaanfibia.com/impresion/i-love-pablo-escobar->.
Western Banks Reaping Billions from Colombian Cocaine Trade. The Observer
  • E Vulliamy
Vulliamy, E. 2012. Western Banks Reaping Billions from Colombian Cocaine Trade. The Observer. Dostupno na <http://www.guardian.co.uk/world/2012/jun/02/western-banks-colombian-cocaine-trade>.