... Осамдесетих Бронфенбренер износи став како је за здрав развој појединца, узимајући у обзир све промене у функционисању породице, неопходно да дете ступа у трајуће, ирационалне односе са једним или више одраслих у заједничким активностима (проксимални процеси), додајући притом како та укљученост одраслих захтева заправо јавну политику и праксу која даје могућности, статус, изворе, охрабривања, пример и пре свега време за родитељство, примарно од стране родитеља, али и од стране других одраслих, у дому или ван дома (Bronfenbrenner, 1981: 39). Јавна политика усмерена на породице и њихову добробит заснована је пак на незваничном дефицитарном моделу (Bronfenbrenner, 1981: 40, Bronfenbrenner, 1984, који је такав да ако заправо желите да будете корисници услуга које ће вас као породицу или њене чланове штитити, односно да будете "комплетна људска бића", морате да докажете да "сте довољно тога погрешно урадили" (Bronfenbrenner, 1981: 40, Bronfenbrenner, 1984. Насупрот томе, Бронфенбренер предлаже такве јавне политике које ће значити "формални систем изазова и подршке који ће производити и оснаживати информални систем изазова и подршке, а који ће, заузврат смањити потребу за формалним системом подршке"; реч је наиме о посреденом подржавању и оснаживању капацитета породице као установе "која је једина способна за: стварање и одржавање људских бића људским" (Bronfenbrenner, 1984: 67, Bronfenbrenner, 1986. ...